PRILIKOM PRIMENE NAČELA NE BIS IN IDEM, EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA UTVRDIO JE NOVE KRITERIJUME, ODNOSNO TZV. TEST DOVOLJNO USKE POVEZANOSTI U SADRŽINSKOM I VREMENSKOM SMISLU, PREMA KOJEM JE NEOPHODNO ISPITATI DA LI RAZLIČITI POSTUPCI KOJI SE VODE PROTIV OKRIVLJENOG U SUŠTINI PREDSTAVLJAJU USKLAĐENU CELINU, IZMEĐU KOJIH POSTOJI DOVOLJNO BLISKA VEZA U SADRŽINI I VREMENU, ZBOG KOJE NJIHOVO PARALELNO VOĐENJE I KAŽNJAVANJE NIJE U SUPROTNOSTI SA NAČELOM NE BIS IN IDEM.

PODNOSILAC USTAVNE ŽALBE NIJE PRETRPEO BILO KAKVU NESRAZMERNU ŠTETU ILI NEPRAVDU ZBOG VOĐENJA DVA POSTUPKA I SANKCIONISANJA RAZLIČITIM SANKCIJAMA AKO JE IZMEĐU PREKRŠAJNOG I KRIVIČNOG POSTUPKA POSTOJALA DOVOLJNO BLISKA POVEZANOST, KAKO U SADRŽINSKOM, TAKO I U VREMENSKOM POGLEDU, TE SE MOŽE SMATRATI DA ČINE DEO JEDINSTVENE CELINE, ODNOSNO AKO SU SE U OBA POSTUPKA OSTVARILE USKLAĐENE SVRHE KOJE SE MEĐUSOBNO DOPUNJUJU I ČINE JEDAN JEDINSTVEN POSTUPAK I AKO JE IZBEGNUTO DUPLIRANJE IZVOĐENJA DOKAZA U OVA DVA POSTUPKA. VOĐENJE DVA POSTUPKA BILO JE PREDVIDIVO ZA PODNOSIOCA USTAVNE ŽALBE KOJI JE OD SAMOG POČETKA MORAO ZNATI DA JE MOGUĆE, ČAK VEROVATNO KRIVIČNO GONJENJE ZA UPOTREBU LAŽNIH REGISTRACIONIH TABLICA, KAO I IZRICANJE NOVČANE KAZNE ZA UPRAVLJANJE NEREGISTROVANIM VOZILOM, UZ MOGUĆNOST KUMULATIVNOG IZRICANJA RAZLIČITIH KAZNI.

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz Aleksandrovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

Odluku broj Už-3312/2016

Odluka je objavljena u „Sl. glasniku RS“, br. 38/2018 od 18. maja 2018. god.

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. P. izjavljena protiv presude Višeg suda u Kruševcu Kž1. 15/16 od 4. marta 2016. godine.

Obrazloženje

1. S. P. iz Aleksandrovca podneo je Ustavnom sudu, 22. aprila 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude označene u izreci, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zajemčenog odredbom člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena sudska odluka kojom je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela falsifikovanje isprave i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac dva puta osuđen za isto delo, i to najpre u prekršajnom postupku presudom Prekršajnog suda u Kruševcu Pr. 11691/10 od 1. septembra 2010. godine, a potom i od strane krivičnog suda osporenom odlukom.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje jedino postojanje povreda ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije utvrdio da je osporenom presudom preinačena presuda Osnovnog suda u Brusu K. 762/13 od 30. oktobra 2015. godine, pa je podnosilac oglašen krivim „zato što je 25. juna 2010. godine u V. – opština Aleksandrovac….. lažnu javnu ispravu upotrebio kao pravu, na taj način što je u saobraćaju upotrebio lažne registarske tablice sa oznakom KŠ. 117-683 koje nije izdao nadležni državni organ, već su iste bile ručno napravljene, i to dok je upravljao putničkim vozilom marke ‘O. tip ‘V.’, sivo metalik boje, sa brojem šasije PUS 7808/0900023, na kojem su ove lažne tablice bile postavljene.” U obrazloženju osporene presude je navedeno da nisu osnovani žalbeni navodi okrivljenog da je predmetni događaj već pravnosnažno presuđen u prekršajnom postupku, s obzirom na to da je u prekršajnom postupku okrivljeni oglašen krivim što je dana 25. juna 2010. godine u V. upravljao neregistrovanim putničkim vozilom bez registarskog broja, a činjenična utvrđenja u krivičnom postupku se odnose na radnje okrivljenog kojima je upotrebljavao lažnu javnu ispravu, odnosno lažne registarske tablice, koje nisu izdate od strane nadležnog organa, pa se ne radi o istom delu jer ne postoji identitet zaštićenog dobra i težine posledice.

Presudom Prekršajnog suda u Kruševcu Pr. 11691/10 od 1. septembra 2010. godine podnosilac ustavne žalbe oglašen je krivim zbog prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 33) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, zato što je dana 25. juna 2010. godine u 23,30 u V. zatečen da upravlja neregistrovanim putničkim motornim vozilom marke „O.” bez registarskog broja sa brojem šasije PUS78081090023.

4. Odredbom člana 34. stav 4. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbama člana 355. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS”, br. 85/05 i dr.) propisano je: da će se kazniti zatvorom do tri godine onaj ko napravi lažnu ili preinači pravu ispravu u nameri da se takva isprava upotrebi kao prava ili ko lažnu ili preinačenu ispravu upotrebi kao pravu ili je nabavi radi upotrebe (stav 1.); da ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno u pogledu javne isprave, testamenta, menice, čeka, javne ili službene knjige ili druge knjige koja se mora voditi na osnovu zakona, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina (stav 2.); da će se kazniti za pokušaj dela iz stava 1. ovog člana (stav 3.).

Odredbom člana 226. stav 1. tačka 33) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni list SFRJ”, br. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 i 11/91, „Službeni list SRJ”, br. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 i 3/02 i „Službeni glasnik RS”, broj 101/05) bilo je propisano da će se novčanom kaznom od 5.000 do 25.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana kazniti za prekršaj vozač koji u saobraćaju na putu upravlja motornim ili priključnim vozilom koje nije registrovano (član 195. stav 1.).

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima bilo je propisano da motorna i priključna vozila koja učestvuju u saobraćaju na putu moraju biti registrovana.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe najpre vođen prekršajni postupak u kojem je pravnosnažno oglašen krivim zbog toga što je dana 25. juna 2010. godine u 23,30 u V. zatečen da upravlja neregistrovanim putničkim motornim vozilom marke „O.” bez registarskog broja sa brojem šasije PUS78081090023, a da je osporenom presudom pravnosnažno okončan krivični postupak protiv njega u kojem je oglašen krivim što je dana 25. juna 2010. godine u V. – opština Aleksandrovac….. lažnu javnu ispravu upotrebio kao pravu, na taj način što je u saobraćaju upotrebio lažne registarske tablice sa oznakom KŠ. 117-683 koje nije izdao nadležni državni organ, već su iste bile ručno napravljene, i to dok je upravljao putničkim vozilom marke „O.” tip „V.”, sivo metalik boje, sa brojem šasije PUS 7808/0900023, na kojem su ove lažne tablice bile postavljene.

Ustavni sud ukazuje na to da je u više svojih odluka (videti, između ostalih, Odluku Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine), uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, ukazao da je prilikom ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, potrebno utvrditi: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li su kazne po svojoj prirodi bila kaznenopravne; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Međutim, u novijoj praksi Evropski sud za ljudska prava je u predmetu A. i B. protiv Norveške, br. 24130/11 i 29758/11, od 15. septembra 2016. godine, detaljno razmotrio pitanje primene načela ne bis in idem kada su protiv podnosioca vođeni različiti postupci koji su tako povezani da mogu predstavljati jednu zaokruženu celinu, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu (videti i presudu Nilsson protiv Švedske, broj 73661/01). Naime, u praksi Evropskog suda za ljudska prava nakon presude Sergej Zolotukhin protiv Rusije, broj 14939/03, od 10. februara 2009. godine, prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u određenoj meri dopušteno na osnovu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, te da se kombinacija sankcija u tim predmetima treba razmatrati kao celina. Ovo stoga, jer je zaključak Evropskog suda da treba ostaviti mogućnost državi da legitimno izabere komplementarne odgovore na društveno neprihvatljivo ponašanje putem različitih postupaka koji čine povezanu celinu, kako bi se rešili različiti aspekti određenog društvenog problema, pod uslovom da ukupnost tih pravnih odgovora ne predstavlja prekomeran teret za pojedinca na kojeg se odnose (A. i B. protiv Norveške, br. 24130/11 i 29758/11, od 15. septembra 2016. godine, §121.), pri tome vodeći računa za uspostavljanje pravične ravnoteže između zaštite interesa pojedinca koji je zaštićen načelom ne bis in idem, sa jedne strane i interesa javnog interesa da se uspostavi potpuni regulatorni pristup u predmetnom području, sa druge strane. Stoga, zaključak je da član 4. Protokola 7 Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju, pored pitanja, kojima se Ustavni sud bavio u Odluci Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine, kao nužno postavlja i pitanje kojim se Evropski sud za ljudska prava bavio u predmetu A. i B. protiv Norveške, br. 24130/11 i 29758/11, od 15. novembra 2016. godine, a u kojem je zauzeo stav da je prilikom razmatranja ispunjenosti uslova za primenu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju neophodno ispitati i da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu. Zapravo, neophodno je ispitati da li različiti postupci koji se vode protiv okrivljenog u suštini predstavljaju usklađenu celinu, između kojih postoji dovoljno bliska veza u sadržini i vremenu, zbog koje njihovo paralelno vođenje i kažnjavanje nije u suprotnosti sa načelom ne bis in idem.

Dakle, s obzirom na sve navedeno Ustavni sud konstatuje da je prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede načela ne bis in idem neophodno odgovoriti na sledeća pitanja:

1) da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi kazneno-pravna;

2) da li su dela zbog kojih se neko lice kazneno goni ista (idem);

3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis);

4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume:

– da li su se u različitim postupcima ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpravnog ponašanja,

– da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica, kako u pravu tako i u praksi, istog osporavanog ponašanja (idem),

– da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjenice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku, te

– da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan, i to na način da ukupan iznos svih sankcija bude srazmeran izvršenom delu.

5.1. Tražeći odgovor na prvo pitanje, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Ustavni sud je, polazeći od „merila Engel” na osnovu kojih se utvrđuje da li se konkretan prekršajni postupak odnosio na „krivičnu” stvar (pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna podkriterijuma – obim prekršene norme i svrhu kazne, kao i prirodu i stepen težine kazne), a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u tački 3. ovog obrazloženja, te ustavnopravni okvir zaštite načela zabrane dvostruke ugroženosti proklamovanog odredbom člana 34. stav 4. u vezi sa članom 33. stav 8. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je prekršajni postupak vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

5.2. Vezano za drugo sporno pitanje, Ustavni sud nalazi da je pitanje utvrđivanja identiteta dela ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenjem načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u prekršajnom postupku oglašen krivim zbog nepridržavanja obaveze propisane odredbom člana 226. stav 1. tačka 33) u vezi sa članom 195. stav 1. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, odnosno jer je u saobraćaju upravljao neregistrovanim putničkim motornim vozilom, dok je u krivičnom postupku oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 355. stav 2. u vezi sa članom 1. Krivičnog zakonika, odnosno što je lažnu javnu ispravu – registarske tablice koje nije izdao nadležni organ, upotrebio kao pravu, tako što ih je postavio na vozilo kojim je upravljao u saobraćaju. Međutim, iako su prekršajni i krivični postupci protiv podnosioca ustavne žalbe vođeni zbog kaznenih dela koja su različite pravne kvalifikacije, Ustavni sud je iz celokupne dokumentacije utvrdio da u konkretnom slučaju nije sporno da je predmet prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj, u kojem su se ostvarila obeležja dva različita delikta. Ustavni sud ukazuje na to da je Evropski sud za ljudska prava u svojim odlukama (videti presudu Milenković protiv Srbije, od 1. marta 2016. godine, u predmetu broj 50124/13) iskazao stanovište da je pristup koji naglašava pravnu kvalifikaciju dva dela previše restriktivan u pogledu prava pojedinca i nosi rizik umanjenja garancija predviđenih odredbom člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je podnosilac najpre u prekršajnom postupku pravnosnažno oglašen krivim zbog toga što je 25. juna 2010. godine, u 23,30, u V, zatečen da upravlja neregistrovanim putničkim vozilom marke „O.”, bez registarskog broja sa brojem šasije PUS78081090023, a potom je u krivičnom postupku oglašen krivim jer je 25. juna 2010. godine, u V, u saobraćaju upotrebio lažne registarske tablice sa oznakom KŠ 117-683, tako što ih je postavio na putničko motorno vozilo sa brojem šasije PUS78081090023 kojim je upravljao u saobraćaju, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju predmet i prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj, koji se odigrao 25. juna 2010. godine u V, tako što je podnosilac ustavne žalbe kao učesnik u saobraćaju upravljao putničkim motornim vozilom koje nije posedovalo registarske tablice izdate od strane nadležnog državnog organa.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da se činjenice koje, u konkretnom slučaju, predstavljaju dva kaznena dela, moraju smatrati bitno istim u smislu člana 34. stav 4. Ustava.

5.3. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka, Ustavni sud najpre konstatuje da je utvrdio da je Prekršajni sud u Nišu doneo osuđujuću presudu 1. septembra 2010. godine; da se iz raspoložive dokumentacije ne može utvrditi kada je navedena presuda stekla svojstvo pravnosnažnosti, ali da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je Viši sudu u Kruševcu nesumnjivo utvrdio da je presuda Prekršajnog suda u Kruševcu Pr. 1169/10 od 1. septembra 2010. godine stekla svojstvo res iudicata, pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, s obzirom na to da je drugostepeni sud meritorno cenio žalbene navode okrivljenog o istaknutoj povredi načela ne bis in idem, ocenjujući da do takve povrede nije došlo jer delo zbog koga je okrivljeni oglašen krivim u prekršajnom postupku i delo koje je predmet krivičnog postupka nisu isti, zbog nepostojanja identiteta zaštićenog dobra i težine posledice. U tim okolnostima Ustavni sud utvrđuje da je i treći uslov ispunjen, te da je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka.

5.4. Primenjujući nove kriterijume, navedene u tački 5. obrazloženja ove odluke, te sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti dva postupka u sadržinskom i vremenskom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su Viši i Prekršajni sud u Kruševcu ocenili da je kažnjivo ponašanje podnosioca ustavne žalbe zahtevalo dva odgovora, kako prekršajnu sankciju zbog toga što podnosilac u saobraćaju upravlja neregistrovanim putničkim motornim vozilom, tako i krivičnu sankciju, zbog toga što podnosilac učestvujući u saobraćaju sa neregistrovanim vozilom upotrebljava lažne registarske tablice, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe, odnosno zaštiti različitih dobara. Prekršajna sankcija je predstavljala reakciju na to što podnosilac upravlja vozilom koje je moralo da bude, a nije bilo registrovano kod nadležnog organa koje vodi evidenciju o registrovanim vozilima, dakle kao sredstvo odvraćanja od nepridržavanja saobraćajnih propisa, dok krivična sankcija nije samo služila kao sredstvo odvraćanja, nego je imala svrhu kažnjavanja zbog toga što lice koje je bilo dužno da registruje vozilo kod nadležnog organa, upotrebljava lažnu ispravu i time je stavlja u pravni saobraćaj kao dokaz da je vozilo kojim upravlja registrovano. Drugo, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za podnosioca ustavne žalbe, koji je morao znati da je krivično gonjenje, kao i izricanje prekršajne sankcije, bilo verovatno. Treće, prekršajni i krivični postupci su jedno vreme vođeni paralelno, s obzirom na to da je nakon saobraćajne kontrole policija zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju i ostale prikupljene dokaze dostavila prekršajnom sudu, uz zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i nadležnom javnom tužilaštvu, radi vođenja krivičnog postupka, te je Osnovni sud u Kruševcu, pored navedenih dokaza koji su korišćeni u prekršajnom postupku izvodio i druge dokaze koji su bili relevantni za utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenog.

Polazeći od svega napred utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da su prekršajni i krivični postupak koji su se protiv podnosioca vodili bili dovoljno tesno povezani u sadržinskom i vremenskom pogledu.

Naime, kao prvo, u oba postupka ostvarile su se usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, kao drugo, vođenje dva postupka, uz mogućnost kumulativnog izricanja različitih kazni, bilo je predvidivo za podnosioca ustavne žalbe koji je od samog početka morao znati da je krivično gonjenje za upotrebu lažnih registracionih tablica, kao i izricanje novčane kazne za upravljanje neregistrovanim vozilom, bilo moguće, čak i verovatno, i kao treće, izbegnuto je dupliranje izvođenja dokaza u ova dva postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su se u jednom delu prekršajni i krivični postupak vodili paralelno i da su bili međusobno povezani.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da, u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac ustavne žalbe nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i sankcionisanja različitim sankcijama, te da je u konkretnom slučaju, između prekršajnog i krivičnog postupka postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, te da se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

Imajući u vidu značaj ove odluke za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda, Sud je, saglasno članu 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Broj Už-3312/2016

Predsednik Veća,

Vesna Ilić Prelić, s.r.