AKO SE SAMO PRENOSI UDEO BEZ NAKNADE (TJ. KUPOVINE UDELA), TE NE POSTOJI OGRANIČENJE PRENOSA UDELA, A ISTO NIJE PREDVIĐENO NI OSNIVAČKIM AKTOM, KAKO SE PRAVO PREČE KUPOVINE USTANOVLJENO ZA KUPOVINU, NEMA NI POVREDE NAVEDENOG PRAVA.

Iz obrazloženja:

U ovom sporu je pravnosnažno je odbijen primarni tužbeni zahtev kojim je tražen poništaj Ugovora o prenosu udela od 02.02.2022. godine, UOP – II: 402-2022, overen kod javnog beležnika Dragine Divac, a koji je zaključen između tuženih, sa pozivom na primenu čl. 160. Zakona o privrednim društvima, koji propisuje da je prenos udela slobodan. Prema stanovištu nižestepenih sudova, ne postoji ograničenje prenosa udela, sve imajući u vidu da takvo ograničenje nije predviđeno ni osnivačkim aktom, te u takvoj situaciji, kada se udeo prenosi bez naknade, ne može biti povređeno pravo preče kupovine. Nižestepeni sudovi smatraju da se odredbe čl. 161. – 163. Zakona o privrednim društvima, koje regulišu ograničenje prenosa udela pravom preče kupovine, primenjuju isključivo kod prenosa udela uz isplatu kupoprodajne cene, što konkretno nije slučaj. Samim tim, nižestepeni sudovim zaključuju da nije osnovan ni tužbeni zahtev kojim se traži da se na tužilju prenese navedeni udeo bez naknade. Odlučujući o eventualnom tužbenom zahtevu, kojim se traži utvrđenje ništavosti navedenog ugovora o prenosu udela bez naknade, prema stanovištu nižestepenih sudova, samo na osnovu činjenice da je ugovor o prenosu udela zaključen bez naknade, ne može se zaključiti da je takav ugovor ništav, u smislu čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima, budući da takav prenos nije zabranjen Zakonom o privrednim društvima. Stoga, nižestepeni sudovi su odbili i eventualni tužbeni zahtev.

Revizija izjavljena po osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku može se izjaviti isključivo zbog pogrešne primene materijalnog prava koja je takve prirode da iziskuje novo tumačenje prava, razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ukoliko je sudska praksa o predmetnom pravnom pitanju neujednačena. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, odnosno ističe da je udeo prenet radi zaštite ličnog interesa prvotužene, budući da se protiv iste vodi postupak za isključenje iz društva, a ne radi interesa normalnog funkcionisanja društva, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Navodi revidenta da je potrebna saglasnost ostalih članova za prenos udela i da se pravila o pravu preče kupovine primenjuju i u konkretnom slučaju, isticani su i tokom postupka. Nižestepeni sudovi su ocenili ove navode neosnovanim, jer se pravo prenosa udela ne može ograničavati voljom trećeg lica, odnosno lica koji nije učesnik ugovora o prenosu. Ovakvog stanovišta je i Vrhovni sud. Pravo preče kupovine, ustanovljeno je, kako to i sama reč kaže, za kupovinu, pa kako u konkretnom slučaju nema kupovine udela, to nema ni povrede navedenog prava. Revident ne ukazuje ni na jednu sudsku odluku, koja bi išla u prilog neujednačenosti sudske prakse povodom postupka u istoj ili sličnim činjeničnopravnim situacijama. Stoga, ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, kao ni za razmatranjem pitanja od opšteg interesa, pitanja u intersu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava.

Kako nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku da bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 … 10/23 – dr. zakon) i našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Tužilja je protiv tuženih podnela tužbu 25.03.2022. godine. Vrednost predmeta spora revizijom pobijanog dela iznosi 10.000,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti – sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, ako ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi isti iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP je propisano da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Iz rešenja Vrhovnog suda, Prev 912/2024 od 24. jula 2025. god.