NEOSIGURAVANJE POLJOPRIVREDNIH ZASADA I NEPOSTAVLJANJE PROTIVGRADNE MREŽE NE MOŽE SE SMATRATI DOPRINOSOM OŠTEĆENOG POLJOPRIVREDNIKA NASTANKU ILI OBIMU ŠTETE, KADA NIJE BIO DUŽAN DA PREDUZME TE MERE, A NJIHOVO PREDUZIMANJE NIJE BILO EKONOMSKI OPRAVDANO NITI JE OŠTEĆENI BIO U FINANSIJSKOJ MOGUĆNOSTI DA IH SPROVEDE.

Iz obrazloženja:

Na području Opštine Topola dana 13.06.2018. godine oko 15,00 časova došlo je do elementarne nepogode-grada i olujnog vetra, koja je nanela štetu na zasadima tužioca i to kajsijama, jabukama, kruškama, stonom grožđu, nektarinama i šljivama na tužiočevom poljoprivrednom gazdinstvu u površini od 6.8445 hektara. Komisija za procenu štete oštećenja od grada, olujnog vetra i obilnih padavina na poljoprivrednim kulturama je donela izveštaj broj 320-2-8/2018-03 od 18.07.2018. godine, po prijavi štete AA iz … i procenila ukupnu štetu od grada na njegovom poljoprivrednom gazdinstvu u … u visini od 4.914.575,00 dinara. Na dan štetnog događaja 13.06.2018. godine, kako je utvrđeno na osnovu iskaza BB, lica koje je bilo angažovano na protivgradnoj stanici u … 2018. godine, ispaljene su tri protivgradne rakete, što je bio nedovoljan broj, odnosno nedostajalo je bar još 6 raketa za suzbijanje grada s obzirom na to da se radilo o gradu veličine lešnika koji je padao 20 minuta. Tužilac u godini 2018. kada se dogodilo nevreme ništa od zasada nije osigurao. Ono što je on preduzeo zajedno sa ostalim licima koji su imali zasade je bilo to što su sakupljali novac i to više puta u toku godine koji su predavali opštini za kupovinu protivgradnih raketa. Sada to ne rade jer uvek postoji 15-16 raketa a u to vreme je bilo svega 2-3, maksimalno 5, sada su to automatske rakete, ranije nije bilo automatskih raketa već su ih ispaljivali strelci. On nije imao protivgradnu zaštitu, sada ima na jednom hektaru a imanje je oko 10 hektara. Protivgradna mreža po hektaru košta 20.000 od 25.000 evra i on to nije mogao da plati u 2018. godini jer mu je prihod sa ovog imanja jedini, izdržava petočlanu porodicu. Zna da su neki imali protivgradnu mrežu, i da je njihova šteta bila manja, ali niko nije imao celo imanje pokriveno protivgradnom zaštitom nego najviše na hektar ili dva. Osiguranje je bilo skupo tako da u 2018. godini nije osigurao imanje. U prethodnom periodu kada je imao osiguranje i kada se šteta dogodi, osiguranje procenjuje štetu i on ni tada nije mogao da bude na nuli ili da nešto malo zaradi, a mogao je mnogo da izgubi. Njegova finansijska nemogućnost da postavi protivgradnu zaštitu uticala je na štetu i prethodnih godina jer svake godine se dogodi grad manje ili više, čak i kada je manji grad šteta na voću je 10 ili 20%, pa on to ne može da proda osim u industrijske svrhe a što je nedovoljno da se pokriju i troškovi proizvodnje a kamoli da se zaradi i da uloži zaštitnu mrežu. Visina štete je utvrđena iz komisijskog zapisnika za procenu oštećenja od grada na iznos od 4.914.575,00 dinara. Iz iskaza svedoka BB proizilazi da je on kritičnog dana radio kao strelac na raketnoj stanici, da je radarski centar znao sa koliko raketa raspolažu i da je po nalogu radarskog centra ispalio tri rakete a zatim još preostale dve rakete kada je grad veličine lešnika počeo da pada više raketa nije imao a trebalo bi da ih je bilo najmanje 6 da bi imalo nekog efekta.

Sve navedene činjenice drugostepeni sud je utvrdio iz isprava koje je u dokaznom postupku pročitao i koje je prihvatio, iskaza tužioca i svedoka BB i Komisije za procenu oštećenja od grada, koju je u celini prihvatio.

Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, ovaj sud je ocenio da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene, kako je to pravilno ocenio i prvostepeni sud, budući da je obaveza da organizuje protivgradnu zaštitu u vreme štetnog događaja bila na Ministarstvu unutrašnjih poslova. Zakonom o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti (“Sl. glasnik RS”, br. 88/10), uređen je između ostalog, i način kako se ostvaruje delatnost vezana za meteorološke i hidrološke elementarne nepogode, gde je u članu 5 stav 1 tačka 10 i 11 predviđeno da je u nadležnosti Republičkog hidrometeorološkog zavoda meteorloška i hidrološka podrška odbrani i zaštiti od poplava, ledenih pojava i drugih meteorloških i hidroloških pojava i katastrofa, te meteorološla podrška sistemu za suzbijanje grada i drugim vidovima modifikacije vremena, a u članu 3 tačka 12 da meteorološko obezbeđenje jeste skup mera, aktivnosti i poslova na prikupljanju, obradi, analizi, prognozi i distribuciji meteoroloških podataka i informacija o tekućem i očekivanom stanju vremena i klime od značaja za bezbednost života ljudi i materijalnih dobara. Iz navedenog proizilazi da je prema navedenom zakonu, nadležnost Republičkog hidrometeorološkog zavoda u slučaju pojave elementarnih nepogoda pre svega vezana za meteorološke podatke, a ne aktivnosti radi sprovođenja drugih mera zaštite. Sa druge strane Zakonom o vanrednim situacijama (“Sl. glasnik RS”, br. 111/09, 92/11 i 93/12), odredbom člana 8 tačka 2 predviđeno je da sistem zaštite spasavanja usled vanrednih situacija podrazumeva i preventivne mere radi zaštite od elementarnih nepogoda, koje se u tački 15 definišu i kao mere protivgradne odbrane. Odredbom člana 34 istog zakona određeno je da Republički štab za vanredne situacije rukovodi i koordinira rad subjekata sistema zaštite i spasavanja i snaga zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama na sprovođenju utvrđenih zadataka, a prema članu 11 stav 4a, da Ministarstvo unutrašnjih poslova vrši stručne, tehnike administrativne poslove za republički štab za vanredne situacije. Odredbom člana 11 Zakona o ministarstvima (“Sl. glasnik RS”, br. 44/14, koji je stupio na snagu danom objavljivanja 26.04.2014. godine), u osnovnom tekstu do izmene u Sl. glasniku RS, br. 54/15 objavljene 22.06.2015. godine, koja je stupila na snagu osmog dana od dana objavljivanja, među nadležnostima Ministarstva unutrašnjih polova navedena je i protivgradna zaštita, a nakon navedene izmene ta nadležnost je brisana, dok je članu 27 u osnovnom tekstu zakona protivgradna zaštita nije navedena kao nadležnost Republikog hidrometeorološkog zavoda, već je postala sa izmenama zakona u “Sl. glasniku RS”, br. 54/15 objavljenim 22.06.2015. godine. Pored toga, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima (“Sl. glasnik RS”, br. 54/15) koji je stupio na snagu 30.06.2015. godine, nakon predmetnog događaja, predviđeno je da su poslovi protivgradne zaštite u nadležnosti Republičkog hidrometeorološkog zavoda izričito navedeni u članu 3 da RHMZ preuzima od Ministarstva unutrašnjih poslova-Sektora za vanredne situacije zaposlene i postavljena lica, kao i prava obaveze i predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu za vršenje nadležnosti u oblasti protivgradne zaštite, što takođe ukazuje da je u vreme štetnog događaja organizacija protivgradne zaštite bila u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova.

Neosnovano se žalbom tužene osporava pasivna legitimacija tužene ukazivanjem da su Zakonom o vanrednim situacijama propisana prava i dužnosti jedinice lokalne samouprave u zaštiti i spasavanju jedinica lokalne samouprave u postupku zaštite od elementarnih nepogoda i da je nadležnost opštine u organizovanju zaštite od elementarnih nepogoda propisana odredbom člana 20 stav 1 tačka 19 Zakona o lokalnoj samoupravi (“Sl. glasnik RS”, br. 129/07 sa izmenama do 101/16). Činjenice da pored organa Republike Srbije postoji nadležnost lokalne samouprave, kao i autonomne pokrajine u ostvarivanju prava i dužnosti u pitanjima zaštite i spasavanja u postupcima zaštite od elementarnih nepogoda, tuženu ne može osloboditi odgovornosti, s obzirom na njenu zakonom utvrđenu obavezu u pogledu protivgradne odbrane i zaštite, koju je bez opravdanog razloga obustavila, i zbog čega postoji njena odgovornost.

Prema stavu ovog suda, postoji odgovornost tužene da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo na svom poljoprivrednom gazdinstvu. Ova odgovornost se zasniva na odredbi člana 172 i 184 Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što Republika Srbija odgovora za štetu koja je nastala propuštanjem dužnosti preduzimanja mera u cilju suzbijanja mera i smanjenja obima štetnih posledica od elementarnih nepogoda.

Naime, država kao pravno lice koje odgovara za rad svojih organa prema odredbi člana 172 ZOO, odgovara i za štetu u skladu sa odredbom člana 184 istog zakona, u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa. Ona ne bi odgovorala samo u slučaju kada bi dokazala da se ponašala kao dobar privrednik, te da iz opravdanih razloga nije mogla organizovati sistem protivgradne zaštite. Tužena je bila u obavezi da blagovremeno uspostavi sitem protivgradne zaštite, i da obezbedi neophodan broj protivgradnih raketa a što u konkretnom slučaju nije učinjeno, ispaljeno je svega 5 raketa a bilo je neophodno još najmanje 6 da bi se obezbedio potrebni efekat te je došlo do oštećenja na poljoprivrednom gazdinstvu tužioca. Nepostupanje tužene u skladu sa navedenim obavezama je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa nastankom štete koju je tužilac pretrpeo, pa je tužena u obavezi da tužiocu istu nadoknadi u skladu sa odredbom člana 154 Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 2 Zakona o vanrednim situacijama (“Službeni glasnik RS”, br. 111/09, 92/11 i 93/12), propisano je da Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja u skladu sa tim zakonom i drugim propisima, kao i programima, planovima i drugim dokumentima koji se odnose na zaštitu i spasavanje i civilnu zaštitu. Vanredna situacija je stanje kada su rizici i pretnje ili posledice katastrofe za stanovništvo i životnu sredinu i materijalna dobra takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, pa je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, snage, sredstva uz pojačan režim rada, kako je to propisano članom 8 tačka 1 Zakona o vanrednim situacijama. Elementarna nepogoda je događaj hidrometeorološkog, geološkog ili biološkog porekla, prouzrokovana delovanjem prirodnih sila, kao što su: oluja, jake kiše, grad i druge prirodne pojave većih razmera koje mogu da prouzrokuju štetu većeg obima (član 8 tačka 3 Zakona o vanrednim situacijama).

Prema odredbi člana 18 Zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti (“Službeni glasnik RS”, broj 88/10), državne mreže meteoroloških stanica obuhvataju i mreže padavinskih stanica. Vlada na predlog Republičkog hidrometeorloškog zavoda (RHMZ), u smislu člana 18 stav 5 navedenog zakona, utvrđuje državne mreže meteoroloških stanica, kao i njihov program rada i način izveštavanja, u koje spadaju agrometeorloške i padavinske stanice (stav 1 tačka 7 i 8).

Mere zaštite u slučaju neposredne opasnosti od elementarnih nepogoda shodno članu 8 tačka 28 Zakona o vanrednim situacijama, obuhvataju aktiviranje štabova za vanredne situacije, mobilizaciju materijalnih sredstava i raspoređivanja ljudstva i tehnike na najugroženija područja Republike Srbije. Kako prema članu 132 stav 1 tačka 7 Zakona o vanrednim situacijama, Republika Srbija finansira i troškove angažovanja ovlašćenih i osposobljenih pravnih lica za izvršavanje zadataka zaštite od značaja za Republiku Srbiju, pored toga što finansira i pružanje materijalne pomoći pri otklanjanju posledica elementarnih nepogoda, tužena je bila u obavezi da organizuje preventivne mere zaštite od grada. Budući da u subjekte sistema zaštite i spasavanja spadaju i organi državne uprave, pa tako i Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao organ državne uprave koji je dužan da daje obaveštenje i da ukazuje na moguće posledice katastrofe, proizilazi da je tužena Republika Srbija bila u obavezi da usmerava svoja sredstva radi ostvarivanja sistema zaštite i da blagovremeno angažuje stručni kadar radi protivgradne odbrane i zaštite a što nije učinila 2018. godine kada je došlo do štetnog događaja, a kako nije dokazala da je imala opravdan razlog da tu delatnost od opšteg interesa obustavi, odgovorna je za nastalu štetu.

Neonovano se žalbom tužene ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o višoj sili, gradu koji je prouzrokovao štetu i koji se nije mogao predvideti niti sprečiti shodno odredbi člana 177 ZOO, jer grad ne predstavlja višu silu da bi tužena bila oslobođena odgovornosti po navedenom članu jer se pojava gradonosnih oblaka može u meteorološkom smislu predvideti i šteta u pretežnom delu sprečiti, a imajući u vidu da je tužena upravo u cilju zaštite od elementarnih nepogoda bila u obavezi da uspostavi sistem protivgradne zaštite, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Neosnovan je i navod žalbe tužene da pored protivgradnih raketa, postoji savremeniji i efikasniji način odbrane od grada koje može preduzeti sam poljoprivredni proizvođač, kao što je postavljanje protivgradnih mreža i osiguranje zasada, te da je tužilac nepreduzimanjem tih radnji doprineo nastanku ili obimu štete zbog čega bi imao pravo na srazmerno smanjenu naknadu u smislu odredbe člana 192 ZOO, s obzirom da osiguranje zasada ne predstavlja radnju koju je tužilac bio dužan da izvrši u kom slučaju bi se propuštanje takve radnje moglo smatrati doprinosom nastanku ili obimu štete, kao i da tužilac nije bio u finansijskoj mogućnosti da na celoj površini svog poljoprivrednog gazdinstva postavi protivvgradne mreže, pri čemu je takva investicija ekonomski neisplativa, s obzirom na prihode koje može da ostvari, a kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Međutim, tokom postupka tužena je ukazivala da efikasnost protivvgradne zaštite nije potpuna, navodeći različite procente uspešnosti, a konačno je opredelila da uspešnost sistema protivvgradne zaštite iznosi 70% koja činjenica je sa druge strane opštepoznata. Kako je o procentu uspešnosti protivgradne zaštite izostalo utvrđenje u pobijanoj presudi, koja činjenica je od značaja za utvrđenje obima štete koju tužilac trpi kao posledicu propuštanja tužene da izvrši radnje koje je bila dužna, zbog pogrešne primene materijalnog prava-članova 154 stav 1, 155 i 189 ZOO, činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, odredbom člana 192 Zakona o obligacionim odnosima propisano je pravilo o podeljenoj odgovornosti, po kome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

S obzirom na javno dostupne podatke koje objavljuje Republički hidometeorološki zavod, a koje predstavljaju opštepoznatu činjenicu koja se ne mora dokazivati i to procenat uspešnosti protivgradne zaštite iznosi 70%, organizovanjem i aktiviranjem sistema protivgradne zaštite u vreme štetnog događaja 70% zasada tužioca bi bilo očuvano, te šteta nastala usled nedovoljnog aktiviranja sistema iznosi 70% od ukupne štete. Visina ukupne štete je utvrđena iz zapisnika Komisije za procenu štete (koju tuženi nije sporio) u iznosu od 4.914.575,00 dinara koji predstavlja iznos ukupne štete, pa je tužiocu dosuđen iznos od 3.440.202,50 dinara, koji predstavlja iznos ukupne štete umanjen za 30% a sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja u skladu sa odredbom člana 189 stav 2 ZOO, te je tužbeni zahtev tužioca za iznos od 1.474.372,50 dinara odbijen kao neosnovan, jer šteta koja je nastala u tom delu nije u uzročno-posledičnoj vezi sa propuštanjem organa tužene.

Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž 5538/2024 od 31. marta 2025. god.