BEZ OBZIRA ŠTO JE POTRAŽIVANJE POVERIOCA UTVRĐENO PRAVNOSNAŽNOM PRESUDOM, UKOLIKO ŽELI DA OSTVARI SVOJA PRAVA NEOPHODNO JE DA POTRAŽIVANJE PRIJAVI U STEČAJNOM POSTUPKU. NJEGOVO JE PRAVO DA PRIJAVI SVOJE POTRAŽIVANJE STEČAJNOM SUDU UTVRĐENO PRAVNOSNAŽNOM PRESUDOM, I TO PISMENO, PO ISTEKU ROKA ODREĐENOG REŠENJEM O OTVARANJU STEČAJNOG POSTUPKA U „SLUŽBENOM GLASNIKU REPUBLIKE SRBIJE”. ZAKONSKA POSLEDICA PROPUŠTANJA NAVEDENOG ROKA JE GUBITAK PRAVA NA NAMIRENJE POTRAŽIVANJA SUDSKIM PUTEM.

NE POSTOJI OBAVEZA STEČAJNOG UPRAVNIKA, ODNOSNO U KONAČNOJ INSTANCI SUDA KOJI VODI STEČAJNI POSTUPAK, DA EX OFFICIO PRIKUPLJA PODATKE, NE SAMO O IZVRŠNIM POSTUPCIMA KOJI SE VODE PROTIV IZVRŠNOG DUŽNIKA, U KOJIMA SU DONETA REŠENJA O IZVRŠENJU, VEĆ I O ONIM POSTUPCIMA GDE SU SAMO PODNETI PREDLOZI ZA IZVRŠENJE, A REŠENJA O IZVRŠENJU NISU DONETA.

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Đ. iz sela Strojkovce, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018. godine, doneo je

Odluku broj Už-4283/2016

Odluka je objavljena u „Sl. glasniku RS“, br. 68/2018 od 7. septembra 2018. god.

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Đ. izjavljena zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2228/02, odnosno stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 47/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Obrazloženje

1. D. Đ. iz sela Strojkovce izjavio je Ustavnom sudu, 30. maja 2016. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2228/02, odnosno stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 47/10, kao i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 st. 988/14 od 25. novembra 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 71/2016 od 28. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, koji nije okončan, već je prekinut zbog otvaranja postupka stečaja, ali se Viši sud u Leskovcu oglasio nenadležnim i predmet prosledio Privrednom apelacionom sudu. Dalje je naveo da je osporenim rešenjima odbačen njegov zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, uz obrazloženje da on nije bio učesnik predmetnog stečajnog postupka, jer nije ni podneo prijavu potraživanja, te da je takav stav sudova pogrešan jer stečajni dužnik nema imovine koja bi se mogla prodati u stečajnom postupku. Podnosilac je predložio da Sud poništi osporena rešenja, da naloži Osnovnom sudu u Leskovcu da hitno okonča postupak namirenja i da mu isplati tražene novčane iznose.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je pred Opštinskim sudom u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) ishodovao pravnosnažnu i izvršnu presudu P. 2009/02 od 27. avgusta 2002. godine kojom je tuženi – poslodavac D. p. „L.” iz Leskovca obavezan da mu isplati određeni novčani iznos po osnovu neisplaćene minimalne zarade.

Nakon toga, podnosilac je, u svojstvu izvršnog poverioca, 26. oktobra 2002. godine podneo Opštinskom sudu predlog za dozvolu izvršenja protiv izvršnog dužnika – D. p. „L.” iz Leskovca, radi isplate, a po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Opštinskog suda P. 2009/02 od 27. avgusta 2002. godine. Opštinski sud je po podnetom predlogu doneo rešenje o dozvoli izvršenja I. 2228/02 od 24. februara 2004. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 47/10 od 16. aprila 2010. godine otvoren je postupak stečaja nad D. p. „L.” iz Leskovca, pa je Osnovni sud u Leskovcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) rešenjem prekinuo navedeni izvršni postupak zbog nastupanja posledica otvaranja stečaja.

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu predlagača, 25. avgusta 2014. godine Višem sudu u Leskovcu podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u predmetu I. 2228/02.

Viši sud u Leskovcu se rešenjem R4 i. 122/14 od 3. novembra 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po navedenom zahtevu i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom apelacionom sudu.

Privredni apelacioni sud je doneo osporeno rešenje R4 st. 988/14 od 25. novembra 2015. godine, kojim je odbacio zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, uz obrazloženje da kako predlagač nije stranka u stečajnom postupku, jer nije podneo prijavu potraživanja, to nije legitimisan za podnošenje zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporeno rešenje Rž gp. 71/2016 od 28. januara 2016. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio prvostepeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 st. 988/14 od 25. novembra 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS”, broj 104/09) propisano je: da stečajni dužnik stiče svojstvo stranke podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka, kao i da poverioci stiču svojstvo stranke podnošenjem prijave potraživanja u skladu sa ovim zakonom (član 51.); da rešenje o otvaranju stečajnog postupka sadrži – 1) naziv i sedište suda koji je doneo rešenje o otvaranju stečajnog postupka, 2) matični broj, poslovno ime i sedište stečajnog dužnika, 3) postojanje stečajnog razloga, 4) odluku o imenovanju stečajnog upravnika, njegovo ime, prezime i adresu, 5) poziv poveriocima da u roku koji ne može biti kraći od 30 dana, ni duži od 120 dana od dana objavljivanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka u „Službenom glasniku Republike Srbije”, prijave svoja obezbeđena i neobezbeđena potraživanja, 6) poziv dužnicima stečajnog dužnika da ispune svoje obaveze prema stečajnoj masi, 7) datum, vreme i mesto održavanja ročišta za ispitivanje potraživanja, 8) datum, vreme i mesto održavanja prvog poverilačkog ročišta, 9) dan objavljivanja oglasa na oglasnoj tabli suda, da se otvaranje stečajnog postupka upisuje u odgovarajući registar na osnovu rešenja o otvaranju stečajnog postupka (član 70.); da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku, kao i da se otvaranjem stečajnog postupka razlučno pravo ostvaruje isključivo u stečajnom postupku, osim u slučaju donošenja odluke o ukidanju zabrane izvršenja i namirenja u skladu sa ovim zakonom (član 80. st. 1. i 2.). da u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju se svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu, svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika, kao i upravni i poreski postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika (član 88.); da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka (stav 1.), dok se postupci iz stava 1. ovog člana koji su u toku obustavljaju (stav 2.) (član 93.); da poverioci podnose prijave potraživanja pismeno stečajnom sudu (stav 1.), da se prijave mogu podneti po isteku roka određenog rešenjem stečajnog sudije, ali najkasnije u roku od 120 dana od dana objavljivanja oglasa u „Službenom glasniku Republike Srbije”, a sve prijave podnete po isteku roka od 120 dana biće odbačene kao neblagovremene (stav 5.) (član 111.); da posle isteka roka za prijavljivanje potraživanja stečajni sudija dostavlja sve prijave potraživanja stečajnom upravniku, da stečajni upravnik utvrđuje osnovanost, obim i isplatni red svakog potraživanja i o tome sačinjava listu priznatih i osporenih potraživanja u roku od 40 dana od dana isteka roka određenog od strane stečajnog sudije za podnošenje prijave potraživanja (član 113. st. 1. i 2.); da se potraživanje smatra utvrđenim ako nije osporeno od strane stečajnog upravnika ili od strane poverilaca do zaključenja ispitnog ročišta (član 116. stav 1.); da se poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od osam dana od dana prijema zaključka iz člana 116. ovog zakona, odnosno od dana isteka roka za medijaciju u skladu sa članom 115. ovog zakona (stav 1.); da u slučaju osporavanja potraživanja prijavljenih na osnovu izvršne isprave stečajni sudija zaključkom upućuje stečajnog upravnika ili poverioca koji je osporio potraživanje na parnicu u skladu sa stavom 1. ovog člana, da se osporeno potraživanje smatra priznatim ako stečajni upravnik ili poverilac ne pokrene parnicu u zakonom propisanom roku (član 117. st. 1. i 5.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 125/04) bilo je propisano da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 27.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 72/11) je propisano da sud utvrđuje prekid postupka kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja (član 222. stav 1. tačka 5)).

5. Razmatrajući najpre navode ustavne žalbe u kojima se ističe da je došlo do povrede prava na imovinu, Ustavni sud podseća da podnosilac povredu tog prava zasniva na činjenici da je izvršni postupak predugo trajao, a da on nije namirio svoje potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom, ukazujući da do namirenja ne bi došlo ni u stečajnom postupku, jer stečajni dužnik više nema imovinu podobnu za unovčenje.

Ustavni sud podseća da je podnosilac u svojstvu izvršnog poverioca 26. oktobra 2002. godine podneo Opštinskom sudu predlog za dozvolu izvršenja protiv izvršnog dužnika – D. p. „L.” iz Leskovca, radi isplate minimalne zarade, po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Opštinskog suda P. 2009/02 od 27. avgusta 2002. godine. Opštinski sud je usvojio navedeni predlog i doneo rešenje o izvršenju I. 2228/02 od 24. februara 2004. godine. Međutim, nakon toga je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 47/10 od 16. aprila 2010. godine otvoren postupak stečaja nad D. p. „L.” iz Leskovca, pa je Osnovni sud prekinuo navedeni izvršni postupak zbog nastupanja posledica otvaranja stečaja. Podnosilac ustavne žalbe nije prijavio potraživanje u navedenom stečajnom postupku.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, te posebno od toga da podnosilac ustavne žalbe nije prijavio svoje potraživanje u stečajnom postupku, što je svaki poverilac dužan da uradi ukoliko želi da ostvari svoja prava, Ustavni sud nalazi da, bez obzira što je njegovo potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom, u konkretnoj situaciji, on je ex lege izgubio pravo na namirenje potraživanja sudskim putem. Svako lice koje se poziva na povredu nekog Ustavom zajemčenog prava, dužno je da pokaže ličnu zainteresovanost radi ostvarivanja određenog prava i da preduzima zakonom propisane procesne radnje koje su od značaja za njegovo ostvarivanje. Dakle, sama činjenica da postoji potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom, odnosno da postoji „imovina” u okviru značenja člana 58. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, nije dovoljna da bi Ustavni sud i utvrdio povredu tog prava, a posledično i prava na naknadu materijalne štete. Svojim pasivnim ponašanjem ne prijavljujući svoje potraživanje u stečajnom postupku, podnosilac ustavne žalbe je sam sebe onemogućio u korišćenju zakonom propisanog pravnog puta za zaštitu i ostvarivanje svog prava, te se stoga ne može sada pred Ustavnim sudom pozivati na njegovu povredu. Drugim rečima, kako podnosilac nije postupio u skladu sa ustavnom obavezom prethodnog iscrpljivanja predviđenih pravnih sredstava pre izjavljivanja ustavne žalbe, to naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na imovinu, saglasno navedenom, ne može ostvariti u postupku po ustavnoj žalbi.

Ustavni sud ovom prilikom nalazi potrebu da se osvrne i na stanovište Evropskog suda za ljudska prava izraženo u presudi Vukosavljević protiv Srbije (broj 234996/13, stav 21, od 27. septembra 2016. godine) u kome je navedeno da je taj sud dosledno utvrđivao da kada podnosilac predstavke dobije pravnosnažnu presudu protiv društvenog/državnog preduzeća, od njega se samo traži da podnese zahtev za izvršenje te presude nadležnom sudu ili, u slučaju likvidacionog ili stečajnog postupka protiv dužnika, da prijavi svoje potraživanje upravi dužnika (videti odluke Lolić protiv Srbije, broj 44095/06, stav 26, od 22. oktobra 2013. godine i Nikolić Krstić protiv Srbije, broj 54195/07, stav 29, od 14. oktobra 2014. godine). U konkretnom slučaju, u toku trajanja izvršnog postupka, nad dužnikom je otvoren stečaj, a podnosilac predstavke je prijavio svoje potraživanje u tom postupku. Iako je stečajni sud njegovu prijavu potraživanja pravnosnažno odbacio kao neblagovremenu, Evropski sud je istakao da podnosilac predstavke nije imao obavezu da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku, jer je već podneo predlog za izvršenje navedene presude nadležnom sudu, te je utvrdio da je tom podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Međutim, Ustavni sud izražava određene rezerve prema stanovištu Evropskog suda u delu u kome se konstatuje da podnosilac predstavke nije imao obavezu da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku, jer je već podneo predlog za izvršenje navedene presude nadležnom sudu. Pre navođenja razloga kojima će obrazložiti svoje stanovište, Ustavni sud podseća da je u više stotina svojih odluka utvrdio povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u situacijama kada podnosioci ustavne žalbe nisu uspeli da namire potraživanja utvrđena pravnosnažnim presudama donetim protiv društvenih preduzeća, kako u postupku izvršenja, tako i u postupku stečaja. Potvrda navedenog je data i u Odluci Marinković protiv Srbije, broj 5353/11 od 29. januara 2013. godine, u kojoj je, pored ostalog istaknuto da Evropski sud u vezi sa neizvršenjem pravnosnažnih presuda donetih protiv društvenih preduzeća u postupku stečaja i/ili onih koja su prestala da postoje, zaključuje da je Ustavni sud Srbije uskladio svoj pristup sa relevantnom praksom toga suda. Prema tome, u predmetima ove vrste, ustavnu žalbu bi, u principu, trebalo smatrati delotvornim domaćim pravnim sredstvom u okviru značenja člana 35. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa svim predstavkama podnetim od 22. juna 2012. godine pa nadalje, kao datuma kada je prva odluka Ustavnog suda u kojoj je tuženoj državi naloženo da isplati iz sopstvenih sredstava iznose dosuđene pravnosnažnom domaćom presudom donetom protiv društvenog preduzeća.

Međutim, Ustavni sud je mišljenja da specifične okolnosti ovog slučaja nalažu potrebu za drugačijim odlučivanjem. Naime, analizirajući odredbe Zakona o stečaju i Zakona o izvršnom postupku, Ustavni sud konstatuje da se iz njihove sadržine ne može izvući zaključak o obavezi stečajnog upravnika, odnosno u konačnoj instanci suda koji vodi stečajni postupak, da ex officio prikuplja podatke, ne samo o izvršnim postupcima koji se vode protiv izvršnog dužnika, u kojima su doneta rešenja o izvršenju, već i o onim postupcima gde su samo podneti predlozi za izvršenje, a rešenja o izvršenju nisu doneta.

Naime, za razliku od izvršnog postupka, stečaj predstavlja oblik kolektivnog izvršenja na celokupnoj imovini stečajnog dužnika, koji se sprovodi bankrotstvom ili reorganizacijom, a čiji je cilj najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine. Zakonom o stečaju je propisano da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja, osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka. Štaviše, da bi se u postupku stečaja poverilac uopšte mogao namiriti, potrebno je da prijavi svoje potraživanje i na taj način stekne svojstvo stranke, što u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe nije uradio. Njegovo pravo bilo je da prijavi svoje potraživanje stečajnom sudu utvrđeno pravnosnažnom presudom, i to pismeno, po isteku roka određenog rešenjem o otvaranju stečajnog postupka u „Službenom glasniku Republike Srbije”. Zakonska posledica propuštanja navedenog roka je gubitak prava na namirenje potraživanja sudskim putem.

Dakle, podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu zainteresovanom za namirenje potraživanja, nije moglo ostati nepoznato da je nad njegovim dužnikom otvoren stečajni postupak, jer se to rešenje objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”, zajedno sa pozivom poveriocima da prijave svoja potraživanja. Zbog toga što podnosilac ustavne žalbe nije prijavio svoje potraživanje u postupku stečaja, on je, saglasno odredbi člana 111. stav 5. Zakona o stečaju, izgubio pravo na namirenje potraživanja sudskim putem.

Ustavni sud je mišljenja da nametanje obaveze izvršnom poveriocu da nakon otvaranja stečajnog postupka svoje potraživanje prijavi i u tom postupku ne predstavlja „pojedinačan i prekomeran teret”, jer je u najvećem broju slučajeva to jedina obaveza stečajnog poverioca tokom trajanja tog postupka. Sve naknadne procesne radnje u postupku stečaja, koje se sastoje u prikupljanju podataka o celokupnoj postojećoj imovini dužnika, unovčenje te imovine i srazmerno namirenje poverilaca, vode se nezavisno od stečajnih poverilaca. Dakle, obaveza prijavljivanja potraživanja iskazuje se kao neophodna radnja potrebna da bi se postigao legitiman cilj – objedinjenje svih potraživanja prema stečajnom dužniku na jednom mestu, zbog kolektivnog namirenja.

Takvom, uslovno rečeno dodatnom obavezom, izvršni poverilac se ne podvrgava proizvoljnom tretmanu, niti se to iskazuje kao preveliki teret za njega. Na taj način se postiže pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa zajednice, jer stečajni postupak počiva na ideji zaštite zajedničkog interesa poverilaca pravnog lica koje je postalo nesposobno za plaćanje i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca, koja time nisu ni na koji način ugrožena. Pri tome, podnosilac nije doveden u drugačiji položaj u odnosu na ostale učesnike stečajnog postupka, niti u odnosu na lica koja su takođe vodila izvršne postupke, odnosno koja su bila u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, a prijavila su svoja potraživanja u predmetnom stečajnom postupku.

Sledom iznetog, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, nema ustavnog osnova da utvrdi povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete, bez obzira na činjenicu što potraživanje podnosioca ustavne žalbe utvrđeno pravnosnažnom presudom predstavlja imovinu u smislu člana 58. Ustava.

Konačno, vezano za navode ustavne žalbe u kojima se istrajava na činjenici da izvršni postupak nije okončan, Ustavni sud ukazuje da, bez obzira što je u konkretnom slučaju u navedenom izvršnom postupku doneto rešenje o prekidu postupka zbog otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom, takvo rešenje u suštini ima pravno dejstvo obustave – zaključenja postupka, jer izvršni poverilac po samom zakonu ne može više da namiri svoja potraživanja u izvršnom postupku, već samo u postupku stečaja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2228/02, odnosno u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 47/10, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 st. 988/14 od 25. novembra 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 71/2016 od 28. januara 2016. godine, Ustavni sud ukazuje da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da zbog toga što podnosilac zahteva nije ni bio stranka u tom postupku, jer nije podneo prijavu potraživanja u stečajnom postupku, nije ni legitimisan za podnošenje zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud treće instance još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku, zbog njenog značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i sloboda, objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS”, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Broj Už-4283/2016

Predsednik Veća,

Vesna Ilić Prelić, s.r.