KAKO JE PREDMET TUŽBENOG ZAHTEVA PONIŠTAJ REŠENJA O UTVRĐIVANJU RADNOG UČINKA ZAPOSLENOG, U OVOM SPORU VISINA TROŠKOVA POSTUPKA MORA SE UTVRDITI PREMA TARIFI O NAGRADAMA I NAKNADAMA TROŠKOVA ZA RAD ADVOKATA TARIFNI BR. 13 JER JE REČ O PROCENJIVOM PREDMETU, POŠTO NIJE U PITANJU STATUSNI SPOR U KOME SE ODLUČUJE O ZASNIVANJU, POSTOJANJU ILI PRESTANKU RADNOG ODNOSA U KOM SLUČAJU BI BILA OPRAVDANA PRIMENA TARIFNOG BROJA 14 TARIFE O NAGRADAMA I NAKNADAMA TROŠKOVA ZA RAD ADVOKATA.

Iz obrazloženja:

Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je poništaj rešenja o utvrđivanju radnog učinka zaposlenog, pa se u ovom sporu visina troškova postupka mora utvrditi prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata tar,br.13 jer je reč o procenjivom predmetu, pošto nije u pitanju statusni spor u kome se odlučuje o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa u kom slučaju bi bila opravdana primena tarifnog broja 14 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (“Sl. glasnik RS” br. 121/2012 i 99/2020), izmenjenoj Odlukom o izmeni Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (“Sl. glasnik RS” br. 37/2021) koja je u primeni od 22.04.2021. godine i Taksenoj tarifi koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama (“Sl. glasnik RS” br. 28/94,… 95/2018).

Stoga je odluka o troškovima parničnog postupka morala biti preinačena, pa su tužilji dosuđeni troškovi potrebni radi vođenja parnice primenom čl.153 st.1 i čl.154 Zakona o parničnom postupku, i to: iznos od 9.000,00 dinara za sastav jedne tužbe od strane advokata, na ime zastupanja na četiri održanih ročišta iznos od po 13.500,00 dinara( ukupno 54.000,00 dinara), na ime zastupanja na odloženom ročištu iznos od 9.000,00 dinara, te na ime takse za tužbu i odluku iznos od po 1.900,00 dinara, tako da su ukupni troškovi 75.800,00 dinara. Na iznos tih troškova tužilji je dosuđena i zakonska zatezna kamata shodno čl.277 st.1 Zakona o obligacionim odnosima (prema njenom zahtevu iz troškovnika sadržanog u pomenutoj žalbi), počev od dana izvršnosti odluke o troškovima postupka do konačne isplate, a iz razloga što isti troškovi dospevaju za plaćanje sa danom izvršnosti odluke o troškovima postupka, koja u radnim sporovima nastupa istekom paricinog roka iz čl.440 st.1 Zakona o parničnom postupku.
Sledom rečenog nisu osnovani navodi žalbe tužilje da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio troškove postupka koje tuženi treba da nadoknadi tužilji jer je tužilja pokrenula dve parnice, jednu za poništaj rešenja i drugu za isplatu umanjene zarade po osnovu nezakonitog rešenja, pa treba dosuditi troškove za sastav dve tužbe i podneska kojim je opredeljen zahtev nakon spajanja od 11.12.2023.godine. Nasuprot žalbenim navodima, ovaj sud nalazi da je zaključak prvostepenog suda o stvarnim i nužnim troškovima koji pripadaju tužilji, u svemu pravilan i na zakonu zasnovan. Naime, neosnovani su navodi žalbe, da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada nije priznao tužilji troškove za sastav podneska kojim je preciziran zahtev nakon spajanja, kao ni uvećane troškove 50% iznosa nagrade za drugi i svaki dalji zahtev. Tužilja tužbom traži da se tuženi obaveže da isplati umanjenu zaradu prema rešenju koje smatra nezakonitim i čiji poništaj traži posebnom tužbom, te se ne može smatrati da je reč o posebnim zahtevima već o zahtevu koji treba posmatrati kao jednu celinu, jer se tiče isplate umanjene zarade za sporni mesec, prema rešenju koje smatra nezakonitim i koje je prvostepenisud pravilno poništio saglasno napred navedenim odredbama zakona i aktima tuženog kao poslodavca.

Iz presude Apelacionog suda u Nišu, 47Gž1 1402/2024 od 12. jula 2024. god.