TUMAČENJE I PRIMENA ČLANA 11. ADVOKATSKE TARIFE

Dana 03.06.2023. godine stupila je na snagu Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata koju je doneo Upravni odbor Advokatske komore Srbije na sednici održanoj 1 1.05.2023. godine, i koja je objavljena u „Sl. glasniku RS” br.43/23 dana 26.05.2023. godine, a stupila na snagu dana 03.06.2023. godine.

Navedena AT je unela značajne novine i izmene u odnosu na „raniju AT„ iz 2012. godine, koja su proizvele određene nedoumice u primeni pojedinih članova „važeće AT„.

Jedan od tih članova iz AT je član 11 AT koji glasi:

„Sudovi, javna tužilaštva, javni beležnici, javni izvršitelji, organi državne uprave i lokalne samouprave i drugi organi kad odlučuju o troškovima postupka, primenjuju tarifu koja važi u vreme donošenja odluke o troškovima postupka„.

Na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda donet je

ZAKLJUČAK

Tumačenje u pogledu primene člana 11 „važeće AT„ je:

1. Odluka o troškovima krivičnog postupka u smislu člana 11 AT podrazumeva odluku kojom se rešava o obavezi plaćanja troškova krivičnog postupka, a ne odluku kojom se posebnim rešenjem odlučuje samo o visini tih troškova.

2. Načelo pravne sigurnosti proisteklo iz ustaljene sudske prakse opravdavalo bi da se prilikom donošenja odluke o troškovima postupka nakon 03.06.2023. godine, „važeće AT„ primenjuje u pogledu obračuna visine nagrade za rad advokata na osnovu izmenjene vrednosti jednog poena, bez obzira na to da li su radnje zastupanja i odbrane od strane advokata preduzete pre ili nakon tog datuma (ukoliko ranije nije doneta odluka o troškovima kr.postupka).

3. AT se zbog zabrane povratnog dejstva ne može primeniti na radnje odbrane i zastupanja obavljene pre njenog stupanja na snagu koje nisu bile tarifirane po „ranijoj AT„ ili nisu tarifirane na isti način ili u istom procentu, kao i na drugačiji obračun naknade troškova nastalih u vreme važenja „ranije AT„ niti na ranije utvrđene osnovice za obračun nagrade za pojedine postupke.

4. „Važeća AT„ je u celini primenjiva samo na obračun nagrade za rad advokata i naknade troškova za radnje koje su preduzete i advokatske troškove koji su nastali posle 3. juna 2023. godine.

(Zaključak Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda od 26. decembra 2023. god.)

Iz obrazloženja:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog u vremenskom periodu od 05.11.1975. godine do 04.05.1993. godine, a zatim kod tuženog, kao pravnog sledbenika počev od 05.05.1993. godine do 01.02.2018. godine, kada mu je prestao radni odnos zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju, tako da je tužilac 40 godina radnog staža navršio dana 05.11.2015. godine. Tuženi nije doneo odluku kojim je zaposlenima priznato pravo na jubilarnu nagradu, već je dana 24.02.2015. godine doneo Pravilnik o radu koji su bliže uređena prava i obaveze zaposlenih i poslodavca, a među kojima nije predviđeno pravo na jubilarnu nagradu. Pravo na jubilarnu nagradu nije predviđeno ni Ugovorom o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br…. od ….godine, Aneksom ugovora br….4 od ….godine, Aneksom br….. od …god. i rešenjem br…. od … Tužilac je pisanim zahtevom br. 2/66 od 14.09.2016. godine, tražio od tuženog isplatu jubilarne nagrade, što tuženi nije učinio. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke proizilazi da je obračun jubilarne nagrade izvršen na osnovu odredbe čl. 44 Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, prema kom tužiocu po tom osnovu pripada 121.997,10 dinara, u visini prosečne neto zarade u prethodnoj kalendarskoj godini od 49.970,00 dinara, uvećana za četiri puta po 25%, za svakih 10 godina rada.

Tuženi je osporio tužbeni zahtev tužioca navodeći da ni jednim njegovim aktom nije predviđeno pravo tužioca na jubilarnu nagradu. Na osnovu navedenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca uz obrazloženje da članom 120 Zakonom o radu predviđena mogućnost utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu, i članom 69 Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS, nisu predviđeni kriterijumi za obračun i način njene isplate, niti ugovorom o radu, kasnije zaključenim aneksima i rešenjem o otkazu ugovora o radu, te na osnovu toga zaključuje da nema mesta za analogom primenom kriterijuma za utvrđivanje jubilarne nagrade sadržane u odredbi člana 44 Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, zbog čega jeodlučio kao u izreci stava prvog izreke.

Pravilno je prvostepeni sud imao u vidu da je odredbom čl. 120 Zakona o radu predviđeno da poslodavac može zaposlenom da isplati jubilarnu nagradu u visini utvređenoj opštim aktom, ugovorom o radu, pri čemu samom zakonskom normom nisu dati kritetijumi za obračun, kao i način njene isplate, tako da navedena norma nije imperativnog karaktera već dispozitivnog, koju oblast poslodavac autonomno uređuje svojim internim aktima, gde pravo na jubilarnu nagradu ne mora ali i može da predvidi, u kom slučaju mora da predvidi uslove za njegovo ostvarivanje, kriterijume za određivanje i način isplate.

S tim u vezi, pravilno je prvostepeni sud našao da mogućnost ostvarivanja prava na jubilarnu nagradu jeste predviđena i odredbom člana 69. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS, ali da internim opštim i pojedinačnim aktima tuženog, ugovorom o radu ili rešenjem o otkazu ugovora o radu, nisu predviđeni kriterijumi za određivanje visine jubilarne nagrade niti način njene isplate, bez kojih nije moguće konkretno ostvarivanje samog prava na jubilarnu nagradu. Imajući u vidu navedeno pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužiocu ne pripada pravo na jubilarnu nagradu i da se u konkretnom slučaju ne mogu analogno primeniti kriterijumi za njen obračun sadržani u odredbi čl. 44 Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, pa su u tom pogledu neosnovani žalbeni navodi tužioca.

Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1 990/2023 od 30. marta 2023. god.