REPUBLIČKI FOND ZA PENZIJSKO I INVALIDSKO OSIGURANJE ZAPOSLENIH JE DUŽAN DA OSIGURANICIMA I KORISNICIMA PRAVA PRUŽA STRUČNU POMOĆ, ODNOSNO IM OMOGUĆI DA ŠTO LAKŠE ZAŠTITE I OSTVARE SVOJA PRAVA I PRAVNE INTERESE, TE DA PO ZAHTEVU ZA REVIZIJU PENZIJE UZME U OBZIR NOVO ČINJENIČNO STANJE KOJE NIJE POSTOJALO U VREME KADA JOJ JE UTVRĐENO PRAVO NA STAROSNU PENZIJU.

Iz obrazloženja:

Pobijanom presudom odbijena je tužba AA iz …, podneta protiv zaključka Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcije fonda Beograd … od 05.11.2014. godine, kojim je odbačen zahtev tužioca za reviziju rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijale za Grad Beograd broj … od 08.11.2006. godine, kojim je tužiocu utvrđeno pravo na starosnu penziju u iznosu od 13.562,46 dinara prema navršenom penzijskom stažu od 31 godine, počev od 08.04.2006. godine.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnosilac ističe da je, po dobijenom otkazu ugovora o radu u Preduzeću “BB“, gde je bio zaposlen do decembra 1997. godine, pokrenuo spor za zaštitu prava iz radnog odnosa, koji je okončan 2012. godine. U međuvremenu je 2006. godine ostvario pravo na starosnu penziju. Po dobijanju pravnosnažne presude, kojom je preduzeće obavezano da mu nadoknadi neisplaćenu zaradu, u izvršnom postupku je naplaćena izgubljena zarada, a Fondu PIO su, u skladu sa presudom, uplaćeni doprinosi za period od 1997. do 2006. godine. Od Fonda PIO je tražio da mu se, na osnovu novih činjenica – sudske presude i uplate doprinosa, izvrši korekcija rešenja o penziji, tako, da mu se prizna staž utvrđen presudom i pokriven plaćenim doprinosima. Tuženi organ je zaključkom odbio njegov zahtev, a Upravni sud je pobijanom presudom tužbu odbio. Smatra da su pobijanom presudom povređeni njegovo pravo na pravično suđenje, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo, kao i pravo na penzijsko osiguranje. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži, pobijanu presudu ukine ili preinači, a tužbeni organ obaveže da mu nadoknadi troškove zahteva u iznosu od 60.000,00 dinara.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je tuženi organ doneo osporeni zaključak, iz razloga što nisu ispunjeni uslovi za reviziju postupka propisani odredbom člana 101. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer tužilac nije izjavio žalbu na navedeno rešenje, a revizija nije izvršena u roku od tri meseca od dana isteka roka za žalbu, pa se smatra da je revizija izvršena i data saglasnost na to rešenje.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Upravni sud pobijanom presudom povredio pravila postupka na štetu podnosioca zahteva povredom prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Pravo na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, između ostalog, garantuje “pravo na pristup sudu“, pri čemu ovo pravo nije apsolutno pravo – ono može biti predmet ograničenja, ali ne može da se ograniči ili umanji pristup pojedinca na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. godine, Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28). Sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavno-pravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Kako je zaključkom tuženog organa odbačen zahtev tužioca za reviziju rešenja prvostepenog organa od 08.11.2006. godine iz razloga što za reviziju nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 101. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Službeni glasnik RS“ 34/03… 93/12), osporeni zaključak je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, donet uz povredu odredbe člana 6. stav 1. i naročito stava 2. Zakona o opštem upravnom postupku (“Službeni list SRJ“ 33/97… 31/01, “Službeni glasnik RS“ 30/10), kojom je propisano da, kad ovlašćeno službeno lice, s obzirom na postojeće činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka ili drugi učesnik u postupku ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozoriće ih na to.

Odredbom člana 88. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je propisano da u postupku iz stava 1. ovog člana Fond je dužan da osiguranicima i korisnicima prava pruža stručnu pomoć, a stavom 1. istog člana Zakona je propisano da postupak za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i za utvrđivanje penzijskog staža pokreće se na zahtev osiguranika, odnosno na zahtev člana porodice za ostvarivanje prava na porodičnu penziju.

Pravo na pristup sudu, kao segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva i to, da nadležni upravni organ omogući licu o čijem pravu raspravlja da iznese sve činjenice i dokaze na kojima zasniva zahtev, pri čemu organ ne sme dozvoliti da neznanje i neukost tog lica bude na štetu prava koje mu po zakonu pripada. Upravni organi su dužni da postupaju po Zakonu o opštem upravnom postupku kada u upravnim stvarima rešavaju o pravima ili obavezama nekog lica, pri čemu se strankama mora omogućiti da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese tako što će ih organ upozoriti da, s obzirom na postojeće činjenično stanje, imaju osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa. Ovo tim pre, što u konkretnom slučaju i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju obavezuje na takvo postupanje nadležni organ.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u dispozitivu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu na ponovno odlučivanje, uz prethodno postupanje saglasno navedenim razlozima.

Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Uzp 34/2017 od 12. aprila 2017. god.