IZRICANjE NOVČANE KAZNE ADVOKATU ZBOG NEPOŠTOVANjA SUDA IZJAVAMA KOJE JE DAO U SVOM PISANOM PRIGOVORU NA ODLUKU SUDA KOJOM JE ODBIJEN NjEGOV ZAHTEV ZA IZVRŠENjE, U KOJEM JE OPTUŽIO SUDIJE SUDA ZA ZLOUPOTREBU SLUŽBENOG POLOŽAJA I OMALOVAŽIO TAJ SUD, KAO I ISKUSTVO, STRUČNOST I PROFESIONALNE KAPACITETE SUDIJE NIJE NESRAZMERNO LEGITIMNOM CILjU KOJEM SE TEŽILO, ODNOSNO OČUVANjU AUTORITETA PRAVOSUĐA I PREDSTAVLjA MEŠANjE „NEOPHODNO U DEMOKRATSKOM DRUŠTVU”.

TREĆE ODELjENjE

PREDMET BACKOVIĆ protiv SRBIJE (br. 2)

(Predstavka broj 47600/17)

PRESUDA

STRAZBUR

08. april 2025. godine

Presuda je objavljena u “Sl. glasniku RS”, br. 40/2025 od 8. maja 2025. god.

Član 10. • Sloboda izražavanja • Izricanje novčane kazne advokatu zbog nepoštovanja suda, u pogledu izjava koje je dao u svom pisanom prigovoru na odluku prvostepenog suda kojom je odbijen njegov zahtev za izvršenje presude • Podnosilac predstavke je optužio sudije izvršnog suda za zloupotrebu službenog položaja i svojim iskazima omalovažio taj sud, kao i iskustvo, stručnost i profesionalne kapacitete sudije koji postupa u njegovom predmetu • Delotvorno sudsko preispitivanje izricanja novčane kazne • Novčana kazna nije preterana i nije imala posledice po pravo podnosioca predstavke da se bavi advokaturom • Razlozi koje su domaći sudovi naveli su relevantni i dovoljni • Mešanje „neophodno u demokratskom društvu”

Pripremljeno od strane Sekreterijata. Ne obavezuje Sud.

Ova presuda će postati pravnosnažna u okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije. Ona može biti predmet redakcijskih izmena.

U predmetu Backović protiv Srbije (br. 2),

Evropski sud za ljudska prava (Treće odeljenje), na zasedanju Veća u sastavu:

Ioannis Ktistakis, predsednik,

Peeter Roosma,

Lətif Hüseynov,

Darian Pavli,

Oddný Mjöll Arnardóttir,

Úna Ní Raifeartaigh,

Mateja Đurović, sudije,

i Milan Blaško, sekretar Odeljenja,

Imajući u vidu:

predstavku protiv Republike Srbije (broj 47600/17) podnetu Sudu prema članu 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: „Konvencija”) od strane srpskog državljanina, gospodina Čedomira Backovića (u daljem tekstu: „podnosilac”), 21. juna 2017. godine;

odluku da se Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: „Vlada”) obavesti o pritužbi u vezi sa pravom podnosioca na slobodu izražavanja, i da se ostatak predstavke proglasi nedopuštenim;

Zapažanja strana u sporu;

Nakon većanja na zatvorenoj sednici održanoj 11. marta 2025. godine,

Donosi sledeću presudu, koja je usvojena tog dana:

UVOD

1. Predmetni slučaj se tiče prava podnosioca na slobodu izražavanja u okviru sudskog postupka prema članu 10. Konvencije.

ČINjENICE

2. Podnosilac je rođen 1956. godine i živi u Somboru. Po zanimanju je advokat. Podnosioca je zastupao gospodin F. Backović, advokat iz Surčina.

3. Vladu je zastupala gospođa Z. Jadrijević Mladar, njena zastupnica.

4. Činjenice predmeta se mogu sumirati na sledeći način.

5. Dana 13. oktobra 2008. godine, po tužbi izvesnog S.K., Okružni sud u Somboru je konstatovao da je podnosiocu i još petnaestak lica istekao mandat odbornika.

6. Ustavni sud je 29. septembra 2011. godine utvrdio da je presuda Okružnog suda u Somboru u suprotnosti sa izbornim pravima podnosioca i drugih lica, te je naložio Upravnom sudu da istu izmeni u roku od 30 dana.

7. Upravni sud u Novom Sadu je 18. novembra 2011. godine preinačio predmetnu presudu i odbio tužbu S.K.

8. Podnosilac je 27. januara 2012. godine, u svoje ime i kao pravni zastupnik šest drugih zainteresovanih lica, zatražio izvršenje presude Upravnog suda, što je, između ostalog, podrazumevalo i priznanje od strane opštine Sombor da su oni i dalje odbornici.

9. Osnovni sud u Somboru je 21. februara 2012. godine, u postupku u kome je odlučivao sudija pojedinac, odbio gorenavedeni zahtev, utvrdivši da presuda Upravnog suda ne predstavlja izvršnu ispravu u smislu člana 13. stav 1. tačka (2) Zakona o izvršnom postupku.

10. Dana 2. marta 2012. godine, podnosilac je uložio prigovor protiv te odluke. On je naveo da Osnovni sud nije primenio, ili je pogrešno primenio, relevantne odredbe Zakona o izvršnom postupku, te da neki od njegovih zaključaka nemaju osnova u tom zakonu.

11. Takođe je tvrdio sledeće:

„Reč je o svojevrsnom „šalterskom” restriktivnom „tumačenju” Zakona o izvršnom postupku, koje nema osnova ni u Ustavu ni u zakonima. Ako je [to] rezultat nekakvog „iskustva” ili „prakse” suda … onda su to „predratna” iskustva i prakse koje su pogrešne i loše, i koje su svi relevantni organi proglasili pogrešnim i lošim, te su zbog toga promenjene na zakonodavnom nivou i (trebale bi biti promenjene) u kadrovskom pogledu.

Drugim rečima, šaltersko delovanje izvršnih sudova – sa katastrofalnim posledicama po prava tužilaca, po dužinu postupka i po pravnu sigurnost u odnosu na stranke i pravnu državu kao takvu – trebalo bi biti stvar prošlosti. Nekakvo navodno iskustvo i praksa iz sistema za koji se pokazalo da je loš i da proizvodi katastrofalne posledice ne predstavlja prednost – to je veliki nedostatak dosadašnjeg vršenja sudijske funkcije na osnovu novih i suštinski drugačijih zakona.

…

Naprotiv, izvršni sud treba da uloži sve razumne napore kako bi izvršio presudu u koju su drugi sud (i stranke) uložili godine truda i troškova, čak i ako pravni genijalci i pravne gromade izvršnog suda smatraju da bi, u svoj svojoj domišljatosti, mogli tobože da sastave mnogo bolju presudu nego njihove kolege iz drugog suda – presudu koja treba da bude izvršena, a u pogledu koje izvršni sud, sa pijedestala apsolutnog arbitra (zloupotrebljavajući nedostatak delotvornog pravnog leka protiv svojih presuda), traži iglu u plastu sena. Takav stav apsolutno dostiže nivo zloupotrebe poverene funkcije.

… nalaz prvostepenog suda [u vezi sa Upravnim sudom i njegovom presudom] je potpuna besmislica, koja jednostavno nije vredna daljeg komentara. Bilo da je napisana iz zlobe … ili usled nedostatka znanja, takva odluka i njeno obrazloženje nespojive su sa postupcima profesionalnog pravosuđa u državi koju karakteriše vladavina prava za kakvu se Srbija predstavlja.

Osporavanje kako statusa, tako i stručnosti Upravnog suda (imajući u vidu odakle dolazi) bilo bi … smešno da nije tužno. …”

12. Dana 7. marta 2012., Osnovni sud je, od strane istog sudije pojedinca kao i u odluci od 21. februara 2012. godine (videti stav 9 gore), kaznio podnosioca novčanom kaznom u iznosu od 100.000 srpskih dinara ((RSD) – otprilike 910 evra (EUR) u predmetno vreme) zbog nepoštovanja suda. Sud je utvrdio sledeće:

„U svom prigovoru [podnosilac] je uvredio sud, sudije koje su postupale u izvršnom postupku i sudiju koji je doneo osporenu odluku, navodeći da „šaltersko restriktivno tumačenje Zakona nema osnova ni u Ustavu ni u zakonima”, da je „šaltersko delovanje izvršnih sudova [proizvelo] katastrofalne posledice po prava tužilaca … i po pravnu sigurnost u odnosu na stranke … i da bi trebalo biti stvar prošlosti”, da „nekakvo navodno iskustvo i praksa iz sistema za koji se pokazalo da je loš i da proizvodi katastrofalne posledice ne predstavlja prednost – to je veliki nedostatak dosadašnjeg vršenja sudijske funkcije”, da bi „izvršni sudovi trebali da ulože sve razumne napore kako bi izvršili presudu … čak i ako pravni genijalci i pravne gromade izvršnog suda smatraju da bi … mogli tobože da sastave mnogo bolju presudu” i tako dalje.

Sadržina prigovora je bila usmerena na vređanje suda, sudija koji su postupali u izvršnom postupku i sudije koji je odlučivao o predmetu, te se zbog toga novčanom kaznom kažnjava pravni zastupnik tužilaca, u skladu sa čl. 33. i 51. Zakona o izvršnom postupku. Odlučujući o visini novčane kazne, sud je uzeo u obzir oštrinu uvreda, kao i činjenicu da ih je izrekao pravni zastupnik koji se bavi advokaturom.”

13. Podnosilac je 12. marta 2012. godine uložio prigovor, pritom se pozivajući na svoju slobodu izražavanja i sudsku praksu Suda, tačnije na presude De Haes i Gijsels protiv Belgije (od 24. februara 1997. godine, Izveštaji o presudama i odlukama 1997-I); Dalban protiv Rumunije ([VV], broj 28114/95, ESLjP 1999-VI); Krasulya protiv Rusije (broj 12365/03, od 22. februara 2007. godine); Lepojić protiv Srbije (broj 13909/05, od 6. novembra 2007. godine); i Filipović protiv Srbije (broj 27935/05, od 20. novembra 2007. godine). On je tvrdio da nije imao nameru da bilo koga vređa, niti da je uvreda uopšte izrečena. On je naveo da se prigovor zbog kojeg je novčano kažnjen nije odnosio ni na jedno lično svojstvo dotičnog sudije niti na njen privatni život. Njime je samo prokomentarisao, i to zasluženo oštro, „nedostatak kvaliteta” u vršenju sudskih funkcija u vezi sa konkretnom sudskom odlukom. On je tvrdio da je tema bila dozvoljena i neophodna, odnosno da se odnosila na „(ne)zakonitost odluke, (ne)primenjivanje Zakona o izvršnom postupku i (ne)profesionalnu primenu zakona od strane sudije”. Takođe je naveo da sudije u Srbiji treba da budu sposobni da naprave razliku između iznošenja lažne tvrdnje, koja je neophodan element uvrede, i donošenja vrednosnog suda.

14. Dana 4. septembra 2012. godine, Osnovni sud u Somboru (sudska jedinica u Apatinu) delimično je poništio osporenu odluku smanjivši kaznu na iznos od RSD 50.000 (otprilike EUR 425 u predmetno vreme). On je podržao preostale nalaze navedene u odluci, a naročito onaj da su navodi podnosioca predstavljali vređanje suda kao državnog organa i predmetnog sudije, jer je njima osporena stručnost i poniženi su kako sudovi, tako i sudija, time narušavajući ugled sudova. Dalje je smatrao da je iz prigovora podnosioca bilo jasno da on nije osporio prvostepenu odluku, već je govorio o neprofesionalizmu, nedostatku znanja i nedostatku dostojanstva suda i sudije, čime je nesumnjivo nameravao da omalovaži sud. Sud je smatrao da sloboda izražavanja ne uključuje nameru da se vređaju sudovi i sudije koje odlučuju u određenim predmetima, te da se vređanje suda ne može dozvoliti pod izgovorom slobode izražavanja.

15. Podnosilac je 28. decembra 2012. godine podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu. On se prituživao, između ostalog, da mu je povređeno pravo na slobodu izražavanja i ponovio je svoje ranije tvrdnje (videti stav 13. gore). On se takođe pozvao na niz domaćih presuda u kojima je utvrđeno da raznorazni izrazi ne predstavljaju uvredu, i tvrdio da njegovi podnesci nisu bili ni blizu takvih izraza. Takođe se prituživao na nedostatak nepristrasnosti suda u kontekstu člana 6. Konvencije, jer ga je isti sudija, koji se osećao uvređenim, kaznio zbog toga.

16. Dana 12. maja 2014. godine, podnosilac je platio kaznu.

17. Ustavni sud je 29. decembra 2016. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca. U relevantnom delu odluke navedeno je sledeće:

„Ustavni sud … ukazuje na to da je sloboda izražavanja prihvaćeni temelj svakog demokratskog društva, ali da se, u skladu sa članom 46. Ustava, može ograničiti ukoliko je to potrebno, između ostalog, radi zaštite prava i ugleda drugih, o čemu sudovi vode računa u svakom predmetu. S obzirom na to i imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su sudovi [koji se bave predmetom podnosioca] pružili jasno, dovoljno i ustavno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke, koje nije bilo proizvoljno niti nerazmotreno, niti su argumenti [sadržani] u ustavnoj žalbi [podnosioca] mogli dovesti do bilo kakve sumnje u pogledu ovakve odluke.”

18. U periodu između 24. avgusta 2012. godine i kasnijeg, neutvrđenog datuma, podnosilac je obavljao funkciju pomoćnika ministra pravde Republike Srbije.

RELEVANTNI PRAVNI OKVIR I PRAKSA

I. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

A. Ustav Republike Srbije (objavljen u „Službenom glasniku RS” („SG RS”) – broj 98/06)

19. Članom 46. Ustava jemči se pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, kao i sloboda traženja, primanja i širenja obaveštenja i ideja. Takođe se utvrđuje da sloboda izražavanja može biti podložna ograničenjima ako je to neophodno radi čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda.

B. Zakon o izvršenju i obezbeđenju (objavljen u „Službenom glasniku RS”, br. 31/11, 99/11, 109/13, 55/14 i 139/14)

20. Član 33. ovog zakona, u relevantnom delu, propisuje da će sud izreći novčanu kaznu stranci, učesniku u postupku ili drugom licu koje svojim ponašanjem vređa sud. Novčana kazna će biti izrečena na način i pod uslovima predviđenim članom 51. Zakona.

21. Član 51. propisuje, između ostalog, da se fizičkom licu može izreći novčana kazna u iznosu od RSD 10.000 do RSD 200.000. U njemu se dalje navode detalji koji se odnose na izricanje i plaćanje novčanih kazni i podnošenje prigovora protiv istih.

II. DOMAĆA SUDSKA PRAKSA

22. Ustavni sud je u periodu od 26. novembra 2015. do 16. juna 2022. godine doneo najmanje sedam presuda koje se odnose na slobodu izražavanja. Jedna od tih presuda se odnosila na slobodu izražavanja advokata prilikom obraćanja sudu, pri čemu je Ustavni sud, u tom predmetu, odbacio ustavnu žalbu. U šest drugih predmeta, koji se nisu ticali slobode izražavanja advokata prilikom obraćanja sudu, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na slobodu izražavanja.

PRAVO

NAVODNA POVREDA ČLANA 10. KONVENCIJE

23. Podnosilac se prituživao da je sȃmo izricanje novčane kazne predstavljalo povredu njegovog prava na slobodu izražavanja, kako je predviđeno članom 10. Konvencije, koji glasi:

„1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.

2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.”

A. Dopuštenost

24. Vlada je tvrdila da je predstavka očigledno neosnovana. Ona nije osporila da je novčana kazna izrečena podnosiocu predstavljala mešanje u njegovo pravo na slobodu izražavanja, ali je tvrdila da je ista bila u skladu sa zakonom, da je težila legitimnom cilju, kojem je bila srazmerna, i da je bila neophodna u demokratskom društvu.

25. Podnosilac je osporio Vladine tvrdnje u ovom pogledu.

26. Sud konstatuje da predmetna pritužba nije ni očigledno neosnovana niti nedopuštena po bilo kom drugom osnovu navedenom u članu 35. Konvencije. Prema tome, ona se mora proglasiti dopuštenom.

B. Osnovanost

1. Podnesci strana

(a) Podnosilac predstavke

27. Podnosilac je osporio da su njegovi podnesci domaćim sudovima bili uvredljive prirode, i tvrdio da su isti predstavljali samo vrednosne sudove fokusirane na „nepravilno vođenje” predmetnog postupka od strane sudije koji je postupao u izvršnom postupku. On je naveo da je samo izražavao svoje mišljenje da je pravosuđe u prošlosti loše funkcionisalo, i da bi trebalo bolje da funkcioniše u budućnosti. On je tvrdio da je obrazloženje domaćih sudova bilo nedovoljno i kontradiktorno, i da nisu ispunjeni kriterijumi „neophodnosti u demokratskom društvu”. Na kraju je istakao da je odluku o novčanoj kazni doneo isti sudija koji se osetio uvređenim njegovim podnescima (videti stav 12. gore).

(b) Vlada

28. Vlada je tvrdila da je sporno mešanje bilo u skladu sa zakonom, da je težilo legitimnom cilju, kojem je bilo srazmerno, i da je bilo neophodno u demokratskom društvu. Ona je navela da je, na osnovu svoje bogate sudske prakse u pogledu slobode izražavanja u sudskim postupcima (videti stav 22. gore), Ustavni sud takođe utvrdio da pravo podnosioca na slobodu izražavanja nije povređeno.

29. Vlada je navela da je prigovor podnosioca sadržao brojne uvrede na račun suda i sudija, vređajući njihov karakter i inteligenciju i omalovažavajući njihovo pravno iskustvo, znanje i rad. Ona je tvrdila da je ton podnosioca bio ciničan i sarkastičan, a njegove reči preteće prirode, što podnosilac nije negirao. Ona je tvrdila da je izjava podnosioca da bi dotične sudije trebalo smeniti, što implicira da bi isti trebalo da izgube posao, bila posebno zabrinjavajuća s obzirom na političke pozicije podnosioca u predmetno vreme – kao odbornika Opštine Sombor, a kasnije i kao pomoćnika ministra pravde (videti stav 18. gore). Takva izjava je posebno štetno uticala na autoritet i nepristrasnost sudova, i predstavljala je napad na nepristrasnost sudske funkcije.

30. Vlada je takođe navela da je tvrdnja podnosioca da su radnje i nalazi suda „apsolutno dostigli nivo zloupotrebe službenog položaja” predstavljala direktnu optužbu za krivičnu odgovornost predmetnog sudije, koja je izrečena bez ikakvih dokaza u tom pogledu, što je čini neopravdanim napadom na ličnost.

31. Vlada je navela da je podnosilac, kao pravni zastupnik više pojedinaca, uključujući i njega samog, imao posebne dužnosti prilikom obraćanja sudu i sudijama, te da je njegova sloboda izražavanja u tom pogledu bila ograničenija nego što bi bila za običnu stranku u postupku.

2. Ocena Suda

(a) Postojanje mešanja

32. Država ne osporava da je izricanje novčane kazne podnosiocu, zbog navoda koje je izneo u svom prigovoru podnetom domaćem sudu, predstavljalo mešanje u njegovo pravo na slobodu izražavanja koje se jemči članom 10. stav 1. Sud ne vidi razlog da smatra drugačije.

(b) Opravdanost mešanja

33. Mešanje bi bilo u suprotnosti sa članom 10. Konvencije osim u slučaju da je „propisano zakonom”, ako se istim teži jednom ili više legitimnih ciljeva navedenih u članu 10. stav 2. i ako je bilo „neophodno u demokratskom društvu” zarad postizanja takvog cilja ili ciljeva (videti Lešník protiv Slovačke, broj 35640/97, stav 42, ESLjP 2003-IV).

(i) „Propisano zakonom”

34. Sud konstatuje da je predmetno mešanje imalo pravni osnov, odnosno član 46. Ustava (videti st. 17. i 19. gore), i čl. 33. i 51. Zakona o izvršnom postupku (videti stav 12, i st. 20–21 gore). Shodno tome, predmetno mešanje je propisano zakonom u smislu člana 10. stav 2. Konvencije.

(ii) Legitiman cilj

35. Sud konstatuje da je novčana kazna izrečena podnosiocu, u vezi sa njegovim podnescima koji su se odnosili na sudiju domaćeg suda koji je odlučivao u njegovom predmetu i samim domaćim sudovima, težila legitimnom cilju čuvanja autoriteta pravosuđa u smislu člana 10. stav 2. Konvencije (videti Žugić protiv Hrvatske, broj 3699/08, stav 42, od 31. maja 2011. godine).

(iii) „Neophodno u demokratskom društvu”

(α) Relevantna načela

36. Opšta načela u vezi sa pitanjem da li je predmetno mešanje bilo „neophodno u demokratskom društvu” dobro su utvrđena u sudskoj praksi Suda i mogu se sažeti na sledeći način (videti, među mnogim drugim izvorima, Perinçek protiv Švajcarske [VV], broj 27510/08, st. 196-97, ESLjP 2015 (izvodi); Delfi AS protiv Estonije [VV], broj 64569/09, stav 131, ESLjP 2015; i NIT S.R.L. protiv Republike Moldavije [VV], broj 28470/12, stav 177, od 5. aprila 2022. godine):

„(i) Sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i razvoj svakog pojedinca. U skladu sa stavom 2. člana 10, on se primenjuje ne samo na „obaveštenja” ili „ideje” koje su pozitivno primljene ili koje se smatraju neuvredljivim ili kao pitanje ravnodušnosti, već i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i širokih shvatanja bez kojih nema „demokratskog društva”. Kao što je navedeno u članu 10, ova sloboda podleže izuzecima, koji se … međutim, moraju strogo tumačiti, dok potreba za bilo kakvim ograničenjima mora biti ubedljivo utvrđena …

(ii) Pridev „neophodno”, u smislu člana 10. stav 2, implicira postojanje „hitne društvene potrebe”. Države ugovornice imaju određeno polje slobodne procene prilikom procenjivanja da li takva potreba postoji, ali takva procena ide ruku pod ruku sa evropskim nadzorom, obuhvatajući kako zakonodavstvo, tako i odluke koje ga primenjuju, čak i one koje donosi nezavisni sud. Sud je stoga ovlašćen da donese konačnu odluku o tome da li je „ograničenje” pomirljivo sa slobodom izražavanja koja se jemči članom 10.

(iii) Zadatak Suda, u vršenju svoje nadzorne nadležnosti, nije da zauzme mesto nadležnih nacionalnih organa, već da preispita, u skladu sa članom 10, odluke koje su takvi organi doneli u skladu sa svojim ovlašćenjem procenjivanja. Ovo ne znači da je takav nadzor ograničen na utvrđivanje da li je Tužena država razumno, pažljivo i u dobroj nameri koristila svoje diskreciono pravo; ono što Sud treba da uradi jeste da sagleda mešanje na koje se žali u svetlu slučaja u celini, i da utvrdi da li je ono bilo „srazmerno legitimnom cilju kome se teži” i da li su razlozi koje su nacionalni organi naveli da bi takvo mešanje opravdali „relevantni i dovoljni”… Čineći to, Sud mora da se uveri da su nacionalni organi primenili standarde koji su bili u skladu sa načelima sadržanim u članu 10. i, štaviše, da su se oslanjali na prihvatljivu procenu relevantnih činjenica …”

37. Opšta načela za procenu neophodnosti mešanja u ostvarivanje prava na slobodu izražavanja, u predmetima koji se vode zbog nepoštovanja suda, ponovo su navedeni u presudi Radobuljac protiv Hrvatske (broj 51000/11, st. 56–61, od 28. juna 2016. godine). Konkretno, posebna uloga advokata, koja je ključna za efektivno funkcionisanje pravičnog sprovođenja pravde, daje im određenu slobodu u pogledu argumenata koje koriste na sudu jer imaju dužnost da revnosno brane interese svojih klijenata (ibid. st. 60–61.). Sud takođe ponavlja da sloboda izražavanja advokata u sudnici nije neograničena i da su određeni interesi, kao što je autoritet pravosuđa, dovoljno važni da opravdaju ograničenja tog prava (videti Kyprianou protiv Kipra [VV], broj 73797/01, stav 174, ESLjP 2005-XIII, i Radobuljac, citiran gore, stav 58. in fine). Sudovi bi trebalo da budu zaštićeni od teških štetnih napada koji su u osnovi neutemeljeni, naročito s obzirom na činjenicu da sudije koje su kritikovane podležu dužnosti uzdržavanja i diskrecije koja ih sprečava da odgovore (videti Morice protiv Francuske [VV], broj 29369/10, stav 128, ESLjP 2015; videti takođe Prager i Oberschlick protiv Austrije, od 26. aprila 1995. godine, stav 34, Serija A br. 313, i Radobuljac, citiran gore, stav 54.). Mora se napraviti jasna razlika između kritike i uvrede. Ukoliko je jedina namera bilo kog oblika izražavanja vređanje suda ili članova tog suda, odgovarajuće sankcionisanje takvog ponašanja načelno ne bi predstavljalo kršenje člana 10. Konvencije (ibid., stav 61. in fine; videti takođe Skałka protiv Poljske, broj 43425/98, st. 39–42, od 27. maja 2003. godine, i Kincses protiv Mađarske, broj 66232/10, stav 33, od 27. januara 2015. godine). Prilikom pravljenja razlike između ova dva oblika izražavanja, primedbe se moraju sagledati u svetlu predmeta u celini, uzimajući u obzir njihov sadržaj i kontekst u kome su iznesene (videti Pisanski protiv Hrvatske, broj 28794/18, stav 69. in fine, od 4. juna 2024. godine).

(β) Primena ovih načela na predmetni slučaj

38. Vraćajući se na predmetni slučaj, Sud konstatuje da je mešanje u pravo na slobodu izražavanja podnosioca nastalo kao posledica izricanja novčane kazne od strane domaćih sudova zbog navoda koje je podnosilac izneo u svom prigovoru na odluku Osnovnog suda u Somboru od 21. februara 2012. godine kojom se odbacuje njegov zahtev za izvršenje (videti st. 8, 9. i 12. gore). Sud takođe konstatuje da je podnosilac postupao u svojstvu pravnog zastupnika nekoliko drugih lica u postupku vezanom za izbor odbornika, i da je njegov prigovor pripremljen u tom svojstvu. To znači da su, za razliku od kritika iznesenih, na primer, u medijima, primedbe podnosioca iznete u kontekstu interne komunikacije između njega kao advokata i suda, sa čime šira javnost nije bila upoznata (videti Radobuljac, stav 62, i Pisanski, stav 70, oba citirana gore).

39. Sud dalje konstatuje da je u svojoj odluci od 7. marta 2012. godine domaći sud utvrdio da su izjave podnosioca date u njegovom prigovoru imale za cilj vređanje suda, sudija koji su postupali u izvršnom postupku i sudije koji je odlučivao o predmetu (videti stav 12. gore). Taj nalaz je potvrdilo i drugostepeno veće istog suda u svojoj odluci od 4. septembra 2012. godine. Veće je takođe utvrdilo da se iz prigovora podnosioca jasno može videti da on nije osporio prvostepenu odluku, već je govorio o neprofesionalizmu, nedostatku znanja i nedostatku dostojanstva suda i sudije, čime je nesumnjivo nameravao da omalovaži sud. Sud je dalje ispitao pravo podnosioca na slobodu izražavanja i utvrdio da ono ne uključuje vređanje sudova i sudija koji odlučuju u određenim predmetima (videti stav 14. gore). Ustavni sud je takođe ispitao ustavnu žalbu podnosioca i osporene odluke, uzimajući u obzir pravo na slobodu izražavanja (videti stav 17. gore).

40. Sud konstatuje da je podnosilac, u predmetnom slučaju, opisao osporeno tumačenje Zakona o izvršnom postupku kao „šaltersko” tumačenje koje je imalo „katastrofalne posledice”, etiketirajući iskustvo i praksu iz koje je takvo tumačenje moglo proisteći kao pogrešne i loše, i nagovestio da kadrovi koji primenjuju takvu praksu trebaju biti zamenjeni. Izvrgavao je ruglu profesionalizam sudija izvršnog suda nazivajući ih „pravnim genijalcima” i „pravnim gromadama” pozivajući se na njihovu „domišljatost”, i tvrdio da je njihovo ponašanje predstavljalo zloupotrebu poverene funkcije. On je naveo da je osporena odluka „potpuna besmislica”, koja je bila rezultat ili zlonamernosti ili neznanja, i da je u svakom slučaju bila neprofesionalna (videti stav 11. gore). Sud primećuje da je osporena odluka doneta u postupku u kome je odlučivao sudija pojedinac (videti stav 9. gore) i da su primedbe podnosioca stoga imale lični aspekt, odnosno da se mogu tumačiti kao da su bile usmerene isključivo na sudiju koji odlučuje u njegovom predmetu.

41. Sud konstatuje da predmetni slučaj ima sličnosti sa predmetom A. protiv Finske ((odl.), broj 44998/98, od 8. januara 2004. godine), gde je podnosiocu predstavke izrečeno upozorenje zbog njegovih izjava omalovažavajuće prirode podnetih u pisanoj žalbi u vezi sa predsedavajućim sudijom; predmetom Žugić (citiranim gore), gde je u žalbi podnosioca predstavke korišćen jezik koji implicira da je sudija kao osoba arogantan i nesposoban da obavlja sudijsku dužnost; i predmetom Kincses (citiranim gore), gde je podnosilac predstavke, u svom obaveštenju o podnošenju žalbe, doveo u pitanje profesionalnu kompetentnost sudije. Sud dalje konstatuje da se predmetni slučaj takođe razlikuje od predmeta Lutgen protiv Luksemburga (broj 36681/23, st. 8. i 69, od 16. maja 2024. godine) i Radobuljac (citiran gore, st. 10. i 66.), gde je Sud smatrao da se tvrdnja advokata da je ponašanje sudije u postupku bilo „apsolutno neprihvatljivo”, zajedno sa izjavom da su održana ročišta bila „bez suštine”, ne može okarakterisati kao uvredljiva u smislu člana 10. Konvencije.

42. Sud konstatuje da izjave podnosioca u predmetnom slučaju, uobličene kao omalovažavajuće i drske, nisu samo kritikovale obrazloženje odluke od 21. februara 2012. godine i način na koji je sudija koji je postupao u predmetu vodio postupak, već takođe, kako su već utvrdili domaći sudovi, predstavljaju omalovažavanje suda i iskustva, stručnosti i profesionalnih kapaciteta sudije koji postupa u predmetu, implicirajući da je dotični sudija neznalica i nesposoban (videti Žugić, citiran gore, stav 47; uporediti sa Radobuljac, stav 66, i Pisanski, stav 71, oba citirana gore). Njima su sudije suda takođe optužene za zloupotrebu službenog položaja, opisujući nalaze suda kao „besmislice” i „tužne” (videti stav 11. gore). Ništa ne govori u prilog tome da podnosilac nije mogao da iznese svoj prigovor na obrazloženje osporene odluke bez upotrebe takvog jezika, kao što je to učinio u delu svog prigovora (videti stav 10. gore; videti takođe Žugić, stav 47. in fine, i Kincses, stav 40, oba citirana gore). Imajući u vidu same primedbe, Sud ne smatra nerazumnom ocenu domaćih sudova koji su, u svakom slučaju, u boljem položaju da razumeju i cene jezik koji se koristi.

43. Sud ponavlja da su pravičnost postupka, date proceduralne garancije i priroda i težina izrečenih kazni faktori koje treba uzeti u obzir prilikom procene srazmernosti mešanja u pravo na slobodu izražavanja koja se jemči članom 10. (videti Kyprianou, citiran gore, stav 171. in fine, kao i izvore citirane u njemu). Odsustvo delotvornog sudskog preispitivanja može podržati nalaz o kršenju člana 10. (videti Saygılı i Seyman protiv Turske, broj 51041/99, st. 24–25, od 27. juna 2006. godine, i Baka protiv Mađarske [VV], broj 20261/12, stav 161, od 23. juna 2016. godine).

44. Sasvim nezavisno od činjenice da je podnosilac izneo pritužbu u pogledu pravičnosti postupka pred Ustavnim sudom u kontekstu člana 6. Konvencije (videti stav 15. gore), a ne u kontekstu člana 10. kao što je to učinio pred Sudom, Sud konstatuje da je, iako je odluku o novčanom kažnjavanju podnosioca zaista doneo isti sudija koji se osećao lično uvređenim primedbama podnosioca, došlo do efektivnog sudskog preispitivanja odluke kojom mu je izrečena novčana kazna zbog nepoštovanja suda (uporediti sa Saygılı i Seyman, citiranim gore, stav 25.). Podnosilac je mogao da ospori i jeste osporio tu odluku, koju su potom potvrdile druge sudije u okviru drugostepenog veća, čije je obrazloženje na kraju prihvatio i Ustavni sud (videti st. 14. i 17. gore).

45. Sud na kraju konstatuje da je podnosilac kažnjen novčanom kaznom u iznosu od RSD 50.000 (približno EUR 425 u predmetno vreme). Novčana kazna je bila na donjem kraju primenjive skale navedene u članu 51. Zakona o izvršnom postupku (videti stav 21. gore; videti takođe, mutatis mutandis, Lešník, citiran gore, stav 63.) i nije imala posledice po pravo podnosioca da se bavi svojom profesijom (videti, mutatis mutandis, Kincses, citiran gore, stav 42.). Ovaj slučaj se stoga može razlikovati od predmeta Nikula protiv Finske (broj 31611/96, ESLjP 2002-II) i Skałka (citiranog gore), u kojima su podnosiocima predstavke izrečene krivične sankcije, blaža i teška kazna zatvora (videti, mutatis mutandis, Kincses, citiran gore, stav 42.), ili od Pais Pires de Lima protiv Portugala (br. 70465/12, stav 67, od 12. februara 2019. godine), u kojem je podnosiocu predstavke naloženo da plati dotičnom sudiji iznos od EUR 50.000 na ime naknade. Sud, stoga, ne smatra da je predmetna novčana kazna bila preterana (videti Kincses, citiran gore, st. 9. i 42.).

46. Imajući u vidu gore navedeno, i uzimajući u obzir da su nacionalne vlasti u boljoj poziciji od Suda da razumeju i cene izraze podnosioca i da imaju određeno polje slobodne procene u takvim stvarima, Sud smatra da su razlozi koje su domaći sudovi naveli u prilog svojih odluka bili „relevantni i dovoljni” da opravdaju mešanje, kao i da novčana kazna izrečena podnosiocu nije bila nesrazmerna legitimnom cilju kojem se težilo, odnosno čuvanju autoriteta pravosuđa. Zbog toga se mešanje u pravo na slobodu izražavanja podnosioca može razumno smatrati „neophodnim u demokratskom društvu”.

47. Shodno tome, nije došlo do povrede člana 10. Konvencije.

IZ TIH RAZLOGA, SUD,

1. Proglašava, jednoglasno, predstavku dopuštenom;

2. Utvrđuje, sa pet glasova za i dva protiv, da nije došlo do povrede člana 10. Konvencije.

Sastavljeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 8. aprila 2025. godine, u skladu sa pravilom 77. st. 2. i 3. Poslovnika Suda.

U skladu sa članom 45. stav 2. Konvencije i Pravilom 74. stav 2. Poslovnika Suda, izdvojeno mišljenje sudija Hüseynov i Pavli je priloženo uz ovu presudu.

ZAJEDNIČKO IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJA

HÜSEYNOV I PAVLI

1. Uz dužno poštovanje, nismo se složili sa zaključkom većine da u predmetnom slučaju nije došlo do povrede člana 10. Konvencije. Po našem mišljenju, komentari podnosioca, iako oštro formulisani i ponekad sarkastični, nisu prešli granice dozvoljene kritike jednog advokata koji brani pravne interese svojih klijenata. Komentari o kojima je reč su bili uključeni u formalnu žalbu višem sudu, i stoga nisu bili namenjeni opštoj javnosti. Uprkos oštrom jeziku koji je upotrebljen, kritika je u suštini bila usmerena na pravnu valjanost presude nižeg suda, nije predstavljala neopravdani napad na ličnost i nije se moglo smatrati da je imala isključivu nameru da uvredi dotičnog sudiju. Čini se da domaći sudovi, prilikom ispitivanja slučaja, nisu pravilno procenili primedbe podnosioca u kontekstu u kojem su iznete.

2. Takođe je relevantno da podnosilac nije bio samo advokat koji je zastupao sebe i druge u predmetnom postupku, već je bio i službenik lokalne samouprave koji nije bio u mogućnosti da obavlja svoje funkcije tokom dužeg vremenskog perioda, uprkos tome što su Ustavni sud i Apelacioni sud doneli odluke koje su povoljne u njegovom slučaju. Ove presude su ostale neizvršene od strane nacionalnog pravnog sistema još nekoliko meseci nakon njihovog donošenja. Gore navedene okolnosti su sigurno izazvale razumljivu frustraciju podnosioca i njegovih klijenata.

3. Čini se da se većina oslanjala na niz donekle zastarele sudske prakse kako bi podržala svoje tvrdnje da nije bilo kršenja. Po našem mišljenju, i imajući u vidu činjenice slučaja u celini, nalaz o povredi člana 10. bio bi konzistentniji sa nedavnom sudskom praksom Suda o nepoštovanju suda u vezi sa izjavama advokata u formalnim proceduralnim podnescima (videti, naročito, Radobuljac protiv Hrvatske, broj 51000/11, od 28. juna 2016. godine; Ceferin protiv Slovenije, broj 40975/08, od 16. januara 2018. godine; Lutgen protiv Luksemburga, broj 36681/23, od 16. maja 2024. godine; i Pisanski protiv Hrvatske, broj 28794/18, od 4. juna 2024. godine).