U praksi se često kao sporno postavlja pitanje kako postaviti tužbeni zahtev u situaciji kada tužilac nije siguran da li je pravni posao ništav ili je punovažan. Najčešće se pribegava podnošenju tužbe za utvrđivanje ništavosti. Međutim, ako sud nađe da ugovor nije ništav to vodi odbijanju tužbenog zahteva. Stečajni upravnici nakon toga podnose pobojne tužbe. Ovakav redosled postupanja dovodi i do dužeg trajanja stečajnog postupka, jer se nakon okončanja jedne parnice, pokreće druga od čijeg ishoda zavisi dalji tok i okončanje stečajnog postupka.

Da bi se skratilo trajanje parničnih postupaka, a time i stečajnih, u situaciji kada je tužilac (stečajni upravnik u ime i za račun stečajnog dužnika, odnosno stečajne mase ili poverilac) u dilemi da li je neki posao punovažan ili ne, treba iskoristiti mogućnost koja je predviđena odredbama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014).

Naime, članom 197. Zakona o parničnom postupku data je mogućnost isticanja više tužbenih zahteva protiv istog tuženog, ako su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom. Takvi zahtevi nazivaju se eventualnim tužbenim zahtevima.

Postavljanjem eventualnog tužbenog zahteva izbeglo bi se pokretanje više parničnih postupaka, a sva pitanja povodom jednog te istog ugovora bi se razrešila u jednom parničnom postupku: pitanje ništavosti odnosno punovažnosti pravnog posla, kao i osnovanost pobijanja i vraćanja imovine u stečajnu masu. Time se izbegava vođenje više parnica, skraćuje ukupno trajanje parničnih postupaka, a i stečajnog, smanjuju se parnični troškovi, što se direktno odražava na troškove stečajne mase.

Izvor: “Eventualni tužbeni zahtev kod povraćaja imovine u stečajnu masu”, Jasminka Obućina, časopis “Advokatska kancelarija”, br. 1, Profi Sistem Com, septembar 2014.